Najrobi, dan prije i poslije safarija, to je na zalost sve sto u citavoj Keniji osim safarija vidjesmo. Najveci grad i poslovni centar Afrike. Velika, cimentarama, zagadjena predgradja sa velikom guzvom. Stigli smo uvece i bez razmisljanja sjeli u taksi i pravac hostel. Net je pun upozorenja, ne setati se napolju posle 6-7 uvece, to su nam odmah i u hostelu rekli. Sve mislim da preceruju, medjutim po silnim strazarima cak i u prehrambenim radnjama, da ne pominjem trzne centre, ATM ili banke i sa silnim bodljikavim i elektricnim ogradama, kao iz logora, oko pojedinih zgrada vidi se i zakljucuje da bas i nije sve u redu. Vozac – vodic nas je ubjedjivao da sve to nije tacno i da je bezbjedno, ali da ima krajeva kroz koje on, kao lokalac, smije proci samo autom, bez zaustavljanja. “Razlog je”, kaze, “velik broj ljudi i sirotinje koji, ne samo iz Kenije, vec i sa citavog kontinenta stalno dolazi u potrazi za “boljim zivotom” pa je ogromna, guzva, konkurencija i naravno dosta i zlih ljudi”. Vjerovatno je i zbog toga Najrobi poznat i po najvecim africkim slamovima, koji se mogu obici organizovanim turama. Taman u to doba je uhvacen i neki lik koji je ubio najmanje 19 osoba i pio njihovu krv, a planirao 100, kako iz nekog dokazivanja – nametanja klanu, a ima i vudu zrtava… Iako je sve tako crno, nama je preko dana bilo odlicno i nijesmo imali nikakvih problema, sem sto sam zbog uskog trotoara nadlakticom “zakacio” siroki dzip u pokretu, po klempavom retrovizoru, ali smo se dogovorili bez policije, posto nije bilo znacajnijih ostecenja ni na jednom ucesniku. U restoranu i net klubu jedini bijelci, ali niko tome nije pridavao paznju, na “buvljaku” standardno smaranje sa cijenama i nista vise od toga… naravno mi nismo izlazili iz centra! Sam centar, sa visokim i novim zgradama, parkicem, cistim ulicama, sredjenim ljudima lijepo izgleda. Radnje pune i ciste.Od Svega toga odskace gradski prevoz, koji stvarno izgleda divljacno. Razdrndani autobusi, isarani, naguzvani, stajanje na sred ulice, iskakanje jos u pokretu…
Hostel skroman, al vrlo prijatan sa stolovima oko “ognjista” u dvoristu. TV na kome smo pobijedili “Njemce”, frizider iz koga uzimas pice na postenje, na potpies, isto tako i internet… Da ne pitate, bili smo posteni i redovno lupali recke i minute.
U hostelu smo dobili i najbolju ponudu za safari. Posle neuspjesnih pokusaja u Zambiji, safari dijelom i u Bocvani pa nam treba nova viza za povratak u Zambiju, u Tanzaniji, skupo, a kad se dobro iscjenkasmo grupa se raspade, jer je vjerovatno od drugo dvoje htio da naplati i nase, kao i dvije tri internet ponude, konacno smo se dogovorili i formirali jaku grupu, nas dvoje, vozac i kombi! Kombi kao zmaj, sa dizucim krovom i pogonom na sva cetiri!
MASAI MARA, rodno mjesto svih safarija i rodna gruda Masai naroda. Masai Mara cuvena je po sezonskim migracijama preko dva miliona “zvjerova”, koja pocinje negdje krajem juna i traje do pocetka novembra i po mogucnosti da vidis svih 5 od BIG FIVE. U velikih pet osim lava i leoparda spadaju i slon, bivo i nosorog. Oni nisu tu zbog velicine vec zato sto napadaju i ubijaju covjeka i to “bez razloga” – ne jedu ga, na kraju.
Imali smo srecu da nas put nanese u pravo vrijeme da vidimo bar pocetak migracija. Na zalost, priustili smo sebi najkraci, trodnevni, safari, pri cemu prvi i zadnji dan potrosis 5 – 6 sati na dolazak i odlazak. Naravno, postojala je i varijanta da sletis u sred parka, da te voza dzip umjesto kombija, ali smo je ostavili za neki drugi put… kad nas bude vise u grupi :)
U odlasku, na dva sata od Najrobija, smo svratili na cuveni vidikovac sa koga se pruza velicanstven pogled na RIFT dolinu, koja je oko dugacka oko 6000 km i pocinje negdje cak u Siriji, a zavrsava se u Mozambiku. Naravno tu se nalazi i brdo radnji sa suvenirima, kojima moras da ucinis i da za dzaba bar da pogledas sta imaju. Tu smo se prvi put susreli sa izrazom “Almost free” ,pri cemu je to znacilo 200 dolara za jedan suvenir, kome bi lijepo pristojala cifra bar za nulu kraca! Od tad kad cujemo takav “uvod” samo se okrenemo.
Jureci prema odredistu, stalno smo poskakivali, a i ranci su nekoliko puta ispali sa sjedista, ludi vozac bi samo rekao “Sory sory” i nastavio istim tempom. Da bi izbjegavao rupe stalno je visio pola na asfaltu pola na “trotoaru” 20 cm nizem, dizuci prasinu kao krdo slonova.. “Da je njegov, ne bi ga ovako vozio”, taman kao da sam mu naslutio, pokvario se mjenjac, ostali smo bez jedne od brzina. Srecom u usputnom selu postoje majstori za to, jeste da nemaju struje al imaju automehanicara. Okupi se tu seoski sabor, donijese i kutiju sa alatom, prosuse sve po “ledini” i zavrsise posao!
Konacno, protumbavsi se kroz Masai selo, stigosmo do “Akacije” naseg kampa. Mali niskobudzetni kamp, ali vrlo simpatican. Dvadesetak satora, podignutih ispod slamnatih nadstresnica, restoran, kupatilo i kineski agregat. Hrana solidna i u velikim kolicinama, spremana samo za nas troje…
U akciju smo, krenuli odmah posle rucka. Na samoj kapiji docekuju nas Tomsonove i Grantove gazele, vozac nas poducava kako da ih razlikujemo, prica o njima… strpljiv je sa nasim fotografisanjem pitanjima. Tu su i neke neletece pticurine – nisu nojevi, pa zirafa. Gospodje zirafe nikad ne idu same, vole drustvo, pa uskoro nailazimo na citavo krdo. Gledaju nas zbunjeno, ne daju si prici… “Udarcem kopita lako mogu ubiti lava” kaze vozac, “zato ih ovi rijetko kad smaraju”. Evo i slonova, 2-3 komada, mala porodica. Da ih ne bi uznemirio i naljutio, ne prilazi im se na blize od 20-30m. Za razliku od indijskih, ovi su vrlo divlji i opasni, ne mogu se pripitomiti, dosta su veci, a kljove imaju i muzjaci i zenke. Pogotovo je opasno ako je slon sam, to znaci da je muzjak, da je ostario i nervozan, sve mu smeta pa se zato osamio. U daljini vidimo gnuove i zebre, oni su najbrojnije zvjerke na ovim prostorima. Gnuova ima skoro milion i po, pa zebri oko 400 hiljada. Obicno su pomijesani, mada u migracijama prednjace gnuovi, dolaze kao voz u koloni jedan za drugim, oni jedu visoku travu, zebre ih slijede pasuci nizu, a za njima sitnije zivuljke. Vidi se da ne emigriraju dzabe ovamo, najedeni, iskocio stomak na svaku stranu… dlaka im se sija… zadovoljni.
Vec je poceolo polako da se smrkava i vrijeme je za povratak, al cisto da bi bilo jos zanimljivije srecemo 2 ogromna bivola, kratko nas osmotrise i nastavise da zdreu! I oni su nezgodni igraci, znaju da se zalete i na vozilo…
Uzbudjenje koje se osjeca dok se sitan, kao mrav, sa vjetrom u kosi, kreces u moru trave, prekrivene fantasticno plavim nebo, sa ponekim cudnim oblackom je neopisivo. Gola, neiskvarena priroda, ista onakva kakva je bila prije hiljadu ili deset hiljada godina. Dva – tri sata brzo prolaze, brzo tusiranje, obilna vecera i pravac spavs, sjutra nas ceka citav dan lova i to od rane zore.
Ranimo prije sunca i vozaca, treba nam lampa do kupatila, agregat radi samo od 7 do 11 uvece. Strazari sa kopljima, lokalni Masai, zamotani u cebad motaju se oko vatre…
Kapija parka otvara se “tek” od 6 da bi ipak grabljivice ranoranioci mogli na miru da nahvataju dorucak. Ako se porani ipak postoji sansa da se mozda vidi akcija ili bar gozba. Kod lava, pravog kralja, zenke love i ulov predaju sefu, pa tek kad se on najede, ono sto ostane dijele gospodje i lavici. Nije fer, al zna se ko je kralj. Imali smo srece da vidimo i ne zgazimo par. Iskocili su iz zbunja pravo pred kombi, srecom vozac je gledao pred sobom i na vrijeme legao na kocnicu i pobacao nas. Oni su samo blago streknuli, presli put, popili malo vode, izmazili se kratko, ne osvrcuci se na nas i izgubili se u siprazju.
Znaci ni u jednom trenutku se ne smije izaci iz vozila, nikad ne znas sta moze da iskoci… medjutim nekad se i mora! Upali smo u kanal, nazad strmo a i “luzerski”, naprijed siroka bara, ne vidi se dubina, a iza nje uspon, kao neka velika stepenica! Vozac izlazi i pocinje da ubacuje kamenje u mutnu vodu. “Nije duboko, imamo sanse” kaze i nastavlja da popunjava rupu. Ja jedva docekah da protegnem noge, pa mu se pridruzih. Dragana strazari, uzvrpoljila se, okrece se svud okolo i stalno nas pozuruje! Metar nazad, pun gas, pljusti blato, skripi kombi, podom kaci o kamenje, naglo propinjanje, kao kad polijecemo, samo nebo vidimo… i evo nas na cvrstom! Ustremljujemo se ka krdima gnuova i zebri. Oni se poprilicno ne boje, pa tek kad im poprilicno pridjes pocinju da se jogune, okrecu rogove i konacno se bace u beg. Zebre su malo plasljivije, a i nemaju rogove :) pa se ranije potkupe.
Za kraj dana je predvidjeno da idemo na Mara rijeku i “Hippo pool”. Tamo smo imali i rucak, u kombiju, jer smo morali da se “krijemo” od majmuna, vrlo zainteresovanih da sa nama podijele to sto ima… Odmah tu u blizini je i prelaz preko rijeke koji zivotinje koriste pri migracijama. Da bismo to mjesto blize osmotrili, dobili smo oruzanu pratnju, za sitan baksis, silno momce sa nekom poluautomatskom tandzarom. Za neke je dovoljan pucanj upozorenja, a za neke mora metak u celo. Ako se slucajno tu sretnes sa bivolom, pogotovo samim, nema druge no upucati ga jer jednostavno on ne zna nazad! Srecom i po nas i njega nismo se sreli, ali zato smo vidjeli i culi desetine nilskih konja, kako se izlezavaju na suncu ili rone. Vidjeli smo i nekoliko podugackih krokodila i oni se silno raduju migracijama, pa patroliraju prelazom..
U povratku u kamp opet srecemo krda zirafa, tridesetak njih, fantastican prizor, nekako smo se uvukli medju njih, tako da one trce oko nas i izgledaju kao neko nase visoko obezbedjenje! Hiljade gnuova, u dolazecoj koloni, kao neka rijeka i to brza i vrlo krivudava, slivaju se prema nama. Stojali smo pola sata i zaprepasceno ih gledali, iscekujuci kraj kolone, ali bujici nikad kraja…
Strasan prizor, 12 mladih i 2 lavice “krvavi do ramena” prozdiru jednog iz bujice. Glava, bez njuske i usiju odvojena od tijela, utroba prosuta po travi, crvena oglodana rebra strce… Uopste se ne uzrujavaju zbog nas, gladni i dalje zderu, a siti se veselo prevrcu i grickaju u hladovini. Nekoliko orlova, strvinara ceka svoju priliku…
Nepojedeni, potpuno smo bili opcinjeni ovim danom. Tek kad smo osjetili sta znaci full day, bilo nam je zao sto nemamo bar jos jedan… Da ne nabrajam, preko dvadesetak vrsta i 3 od velikih 5, ostali su nam nosorog i leopard. Leopard je stidljiv, lovi u praskozorje i krije se po drvecu, vrlo cesto ga i na desetodnevnom safariju ne ugledaju. Mi se nadamo, racunamo i na srecu i na iskusnog vodju! Kad smo vidjeli trakastu hijenu, koja je totalni usamljenik i nocni tip, valjda cemo i njega…
Povratak u “Akaciju” i posjeta Masaji selu bili su samo “slag na tortu”
Ovaj put u kampu smo imali drustvo. Ogroman Mercedes, sa “autobusom” umjesto tovarnog sanduka, na ledjima. Ljudi su krenuli iz Juzne Afrike na tronedeljnu turneju kontinentom, ko zna dje ce zavrsiti… Kako im je, mogu samo da zamislim i da im zavidim!
Safari nije samo puko gledanje ili fotografisanje zivotinja, to je stapanje sa prirodom, upijanje neke iskonske energije… 360゜ oko tebe zelenoga, poklopljenog plavim, prosarano raznobojnim krznom i perjem. Gdje god ti pogled padne, dobro mu je, fantasticno mu je… Jos nisi ni otisao, a vec razmisljas kad ces opet doci…
Poslednje jutro, poslednja voznja, za ovaj put, napominjem, jurimo preostalu dvojku, ostali su “manje” bitni! Nailazimo na krdo od dvadesetak slonova, drvece puca, ruse sve pred sobom… treba naci 250 kg hrane po glavi tj. po surli, za danas, razumijem ih potpuno. Nesto slicno je i sa vodom. Nemaju oni vremena da budu fini da obilaze i okolise… Nailazimo i na cuvene strazare – topije, vrsta antilopa, kod kojih dok 1 il 2 strazare na nekoj uzvisini dok ostali jedu…
U daljini vidimo gomilu kombija i krecemo ka njima, mora da ima nesto! Kao smo prisli tako smo se zaglavili, uzak prolaz, a svi bi da zauzmu sto bolji polozaj… tamo, vamo, ne vidjemo nista, al izbusismo gumu. Onako hromi nekako se izvukosmo do nekog puta, pa jos malo do cistine. Opet napolje i udri po gumi, a Dragana po strazarenju.
I ovaj put nas niko ne pojede, pa krenusmo ka nekim obroncima, gdje ima vise drveca… opet ugledasmo guzvu… i konacno ulovismo leoparda! “Stoji” na drvetu i posmatra nas sa visine. Nije krupan kao sto smo ocekivali, ali je bas nekako lijep i ugladjen. Lagano je poceo da se spusta, ispracen blicevima, polako se provuce ispod jednog vozila i onako bas fino maskiran, posle nekoliko metara ispari u travi…
Srecni i zadovoljni rezultatom 4:5 krenuli smo ka kampu… usput smo svratili do toaleta i to u kampu sa 5 zvjezdica. To je bilo nesto potpuno neocekivano, takav luksuz usred parka, Masai “ratnici” koji te docekuju, crven tepih, dzipovi kao sa reklama…naravno samo smjestaj je kostao vise nego nas citav safari! Nama je i “Akacija” zavrsila posao, pokupili smo stvari i produzili nazad ka Nairobiju.
NesKo
Jos u Tanzaniji ispred nekih fensi hotela, na plazama, primetili smo neke visoke, mrsave afrikance sa dugom upletenom kosom ili skroz cleave, zamotane nekim crvenim krpama, nakicene, sa ogromnom rupom u usima i neizostavnim stapom… e to su MASAI.
Masai narod je autenticno africko pleme koje naseljava severni deo Tanzanije i veliki deo Kenije, i to vecinom u Masai Mara nacionalnom parku, koji je i nazvan po njima. Ranije su bili kao nomadi i selili se stalno u potrazi za boljim uslovima, ali danas su se primirili, zive u malim ogradjenim “rodjackim” selima sa kucicama od blata. Svi se uglavnom bave stocarstvom, redje poljoprivredom, sem sto mozda po neki gaje kukuruz zbog stoke. Putujuci okolo, svuda smo ih vidjali sa krdima krava i ovaca. Drugi dan safarija posetili smo jedno njihovo selo. U ovome je bilo oko 200 dusa i svi poticu od jednog dede. Bili smo iznenadjeni nekim njihovim “tradicionalnim”, pre bi se reklo zaostalim zivotnim stavovima, ali opet oni su i poznati po tome i odolevanju modernoj civilizaciji. Hrane se iskljucivo mlekom, kravljom krvlju i mesom. Povrce ne gaje, niti jedu, jer kazu “da se od toga dobijaju razne bolestine”. Jos uvek pale vatru “peske” tj. trljanjem nekih grancica. Zive u jako losim uslovima… koji su njima izgleda sasvim dovoljni. Ulazili smo u jednu kucicu… ognjiste im u sred sredine, a onaj mali prostor, bez dimljaka neverovatno zadimljen. Otud su im verovatno i oci zamucene i slogirane. Bas smo videli jednu malu, jadnu bebicu sa suznim i krmeljivim okicama, a jos kad sam im ja skrenula paznju na moguci razlog, oni su nam rekli da imaju seoskog vraca za bolesne i da je to sve u redu. Karakteristicno je da su im i muskarci i zene skroz okiceni, a nakit prave od perlica, peruski, koze, zica, dugmica… od cega stignu, samo da je sareno. Prelepo im stoji uz crveno karirano kao cebe kojim su zamotani… A crveno nose jer smatraju da ih se tako zivotinje plase. Vodic nam je rekao, da retko ubijaju divljac radi jela, vec samo u odbrani i kao deo nekih ceremonija. Na primer, imaju kape od lavlje grive koju nose decaci u obredu prelaska u svet muskaraca..
Imali smo mnogo smesne, “vrljave” i krezave domacine, koji su nam pricali o selu i pokazali masai tradicionalni ples. Oni sami ustima i zubima proizvode cudne zvuke uz koje skacu u vis. Inace kada treba da se zene, sto vise skoce, to manje krava placaju za mladu. Moj muz je skocio za popust od 3 krave, pa bi umesto 10, za mene platio 7… masala. Usi im buse kad su mali, mozda 7 – 8 godina, ali danas je onima koji idu u skolu to zabranjeno. Kod starijih ljudi usna resica se toliko otromboljila i visi, da je oni ponekad, kad im smeta u radu, obmotaju oko cele usne skoljke i to nekoliko puta. Grozno! Pored stapa, stalno nose sa sobom neki bodez ili “drveni cekic” sto im sluzi za odbranu od divljih zivotinja, s obzirom da park nije ogradjen i da se desava da po koji lav ili slon izleti u selo. Obucu sami prave od gume…
Jedinstveni su, nema sta… ali su toga i svesni pa od sebe prave veliku turisticku atrakciju i biznis. Sve je komercijalizovano… naplacuju fotografisanje, a i ulaznica u selo nije bila jeftina. Imali smo utisak da je sve to bila jedna “predstava” za turiste, pa smo se malo razocarali. Ali u svakom slucaju bilo je zanimljivo videti takvo jedno pleme… a treba znati da su oni jos i “napredni” kakvih ima po Etiopiji ili Sudanu…
Dragana
