Zanzibar, ostrvce sa kazu najlepsim plazama na svetu, na nas je vise ostavio
utisak kao neverovatan spoj tri potpuno
razlicite kulture indijske, arapske i africke. Kameni grad u kome su srucena i
stopljena tri stila arhitekture, stvrano ima poseban sarm. Kamene zgradice, uske
ulicice isprepletane u lavirint u kome smo se stalno gubili…karakteristicna
vrata raznih boja sa prelepim duborezima su simbol ovog mesta.
Bili smo iznenadjeni jer je delic stranice
u pasosima morao biti zrtvovan i za pecate pristupa i izlaza sa ostrva, na sta nismo racunali…Nismo ni
znali da je Zanzibar
poluautonomna zona Tanzanije.
Ovaj put se nismo smestili u nekom bungalovu i zabili u
pesak na plazi, vec bas suprotno…Odseli smo u sred Stone towna , pa smo pravili
izlete po razlicitim mestima i plazama. Prve dane smo proveli gubeci se po
ulicicama…u zavisnosti od doba dana, svaki cosak je drugacije osvetljen i cini
ti se da si svaki put na drugom mestu. Dzamije, indijski
hram, pa katolicka crkva…sve je savrseno uklopljeno u zidine grada. Pijaca,
najraznovrsnije voce i povrce, najsareniji ljudi…a svi pricaju jednim jezikom-
svahili.
MAMBO! JAMBO? POA.
Zdravo! Kako si? Dobro…vrlo jednostavno i cak simpaticno za zapamtiti…svaki dan
smo otpozdravljali ljude na ulici koji su nam se smeskajuci javljali. Uglavnom
svi nude nesto da prodaju, dok zabradjene zene i deca tek onako. Glavna fora i
moto, reklo bi se s obzirom na svu tu lezernost, je cuvena HAKUNA MATATA sto
znaci BEZ BRIGE i NEMA PROBLEMA…sve vreme sam pevusila onu poznatu istoimenu
melodiju, pa cim je neko prepozna, otpeva mi celu pesmu koja je bas strava. To
im dodje kao neka himna.
To sve lepo zvuci, ali ipak, na zalost, u
raznim turistickim vodicima i na internetu, svuda upozoravaju da kad se smrkne
belci turisti nazad u hotele…mi nismo
imali problema, a zaglavljivali smo i do kasno. Niko nas nikad nije smarao niti
smo imali neprijatne situacije, ali smo bili na oprezu. Ovo se uopste ne uklapa u ovo
prelepo mesto, medjutim takva upozorenja su nakacena svuda po Africi.
Crnci, zatim Indusi i Arapi se uglavnom ne
mesaju medjusobno u brakovima, ali zive u slozi. Oduvek su imali jedan
zajednicki interes, trgovinu, jer Zanzibar
je bas zgodno na medji ta tri sveta…kao i danas turizam. Zanimljivo je da su u
muzeju koju zovu “KUCA CUDA” bas istakli kako se celo njihovo drustvo svom
snagom odupire COCA-COLA kulturi, koja ide sa turizmom, ali i da je u danasnje
vreme to tesko, skoro nemoguce. Ovde su pomesana indijsko
i africko sarenilo sa arapskim zlatnim motivima, pa KANGE, tradicionalne kao marame imaju fenomenalan
dizajn, sa cak ponegde nekom svahili izrekom. Zene se ukrasavaju prelepim nakitom od korala, skoljki i
zlata, ali i raznim “tetovazama”kanom po rukama i nogama.
Od davnina je Zanzibar poznat i kao OSTRVO ZACINA, jer ne
samo da su sa Srednjeg Istoka putevi zacina prolazili tuda ka zapadnom svetu,
vec su i zbog pogodne klime i zemljista tu i citave plantaze istih. Bili smo
iznenadjeni kad smo na SPICE turi videli da biber raste kao neka puzavica po
drugom drvecu…ili da je cimet zapravo kora od drveta, samo izmlevena. Probali
smo neke cudne vocke koje smo videli prvi put u zivotu. Imali smo rucak u
lokalnom selu i to jedan od najukusnijih ikada…neki spanac i pirinac spremljen
sa 5 razlicitih zacina…Cesto ga se setim, pa mi krene vodica na usta. Inace imali
smo srece i nasli smo u blizini hostela malu kafanicu, vise kao menzu, gde smo
probali razna lokalna jela, kuvanu bananu, oktopod u kokosovom sosu…Nismo bas
jeli prstima kao oni, ali bilo je podjednako ukusno. J
1897. godine je neki sultan sa ooogromnim
nizom imena od kojih je neko sigurno Muhamed ili Ahmed ukinuo ropstvo u Zanzibaru, te su od tada zatvorivsi sve javne
SLAVE markete, trgovci roblja nastavili svoj biznis u tajnosti. Narednih 60-ak
godina krili su robove po pecinama. Cak smo i bili u jednoj od njih…odvratno, mracno
i hladno!Sad su napravili stepenice zbog turista, ali nekad su ih spustali kanapom dole, a izvodili
kroz tunnel ciji je otvor bio pristupacan za veme oseke. Vodic nam je jos rekao
da su u tom malom prostoru nabijali i po 50 ljudi, uglavnom zene i dece, i to
bez hrane i vode danima. Onda su ih brodovima pod francuskom zastavom, kako bi
izbegli Britance, razvozili po Evropi. Kako se u to vreme smatralo da su crnci
niza rasa, a belci visa, Zanzibarci
koji su uspevali da izvuku zivu glavu su se izjasnjavali kao Azijati, koji su
bili kao izmedju ove dve.
Jos kad smo prilazili ostrvu iz Dara,
odusevili smo se nestvarnom bojom mora…ne znam ni sama kako bih je opisala,
nesto izmedju tirkizno plave i smaragdno zelene. Svi su nas uputili na dve
najlepse plaze na ostrvu, KENDWA i NUNGWI. Sjajni beli pesak, tamno oblacno
nebo i u kontrastu drecavo plavo more, ribari koji ponosno pokazuju svoj ulov,
bela jedra brodica, crnci po plazi koji nude nakit i ogromne skoljke, hoteli i
resorti iz snova i preskupi…Moram priznati da se boje i prizori kolju sa onim
maldivskim. Jedino sto me je nerviralo sto nisam mogla da se oduzmem i “umrem”
na miru od lepote u tom raju su bile neke meduze u vodi koje su nas non stop
zickale i podsecale da to nije san.
Interesantno je da oni burzuji koji gostuju
ovde ni ne vide pravu sustinu Zanzibara…njih
kolima dovedu direktno sa aerodroma i nazad, i eventualno naprave izlet do
Kamenog grada, spretno obilazeci siromasna sela sa kucama od blata. A ovde ima
toliko vise od fensi odmaralista. Mi smo vala ostrvo sagledali iz svakog ugla i
to sve iz DALA- DALA, kamioneta sa uskim drvenim klupama i brdom natovarenih
ljudi. Mi smo bili jedini belci i svi su nas gledali cudno, jer za njih belac
ima para i vozi se taksijem. Kondukteri su bili mnogo smesni, jer trce, uskacu,
vise, tovare, setaju po krovu… i sve to pri velikoj brzini i u krivini. Crnci
su cudo!
Jedan dan smo isli brodicem na PRISON ISLAND,
gde smo pored zatvora, koji uopste ne lici na zatvor jer je preuredjen u
restoran i vise mu stoji, videli ogromne kornjace stare i do 140 godina. To je
kao neka farma kornjaca gde smo mogli da ih hranimo, mazimo… a iako je jahanje
bilo zabranjeno, neki nisu
mogli da se suzdrze. Cak smo videli i kako kornjace “vode ljubav”, podsetite nas
da vam pokazemo snimak ;), vrlo karakteristicni “urlici” muzjaka. Posle
toga smo isli na snorkeling. Iako je trajalo kratko, bilo je odlicno… voda
nikad cistija, a podvodni svet lepsi mozda i od Velikog grebena i Tajlanda.
Nezaboravno!
Svetko prvenstvo u fudbalu koje se
odrzavalo u komsiliku je ovde pomno praceno… na svakom koraku su bili
postavljeni televizori, ispred svake radnje, na svakom trgu… grupice
prolaznika, beskucnika i sakucnika su bucno navijale. Kada smo mi igrali sa
Ganom, Nesko im se pridruzio na klupicama turudeci se da ih nadglasa, ali na
zalost to nije pomoglo. Na kraju kolege crnci su mu utesno govorile kako Srbija
ima bas jak tim, ali nema srece – oh, avaj!
Moram jos da kazem da sam uocila da su svi
crnci bili nekako odusevljeni kad im je Nesko odgovarao da je iz Montenegra, iako sigurna
sam ni ne znaju gde je to, ali samo zato sto je NEGRO ima plus u startu. Onda
ga onako sa osmehom na licu potapsu po ramenu…Bas su bili slatki!!
Sve u svemu, Zanzibar je mesto gde koliko god da ostanes,
malo je…i definitivno se ovde vracamo nekad, a preporucujemo i ostalima. Zapravo,
Tanzanija je savrsena za jedan kompletan odmor od mesec dana…gde bi covek
trecinu proveo na obalama Zanzibara,
drugu trecinu u planinarenju po Kilimandzaru, i ostatak naravno na safariju,
Serengetiju ili Ngorogorou, vulkanskom krateru sa najvecim brojem zivotinja na
kvadratnom km.
Dragana
