Afrika, zemlja o kojoj, sigurna sam, svi
imaju potpuno drugaciju predstavu od one koju smo mi ovde i sami neocekivano
zatekli… neopisivo je fenomenalna! Narocito posle Indije, ovde smo se osecali
kao da smo ponovo u “civilizaciji”.
Preko Nairobija, Kenya
Airways-om, stigli smo u Lusaku, glavni grad Zambije. Od samog aerodroma pa na
dalje nismo
mogli da prestanemo da se iznenadjujemo kako su ljudi ljubazni i usluzni, a
pored toga i cisti, mirisljavi i lepo obuceni. Znaci nista od one slike gladne, golisave dece bez
‘leba i vode… vec jedna prilicno lepo razvijena zemlja, sa pristojnim narodom i
prelepom ocuvanom, ponegde i netaknutom prirodom. U samoj prestonici nema sta
da se vidi, pa smo je preskocili i resili da pravo idemo busom za Livingston.
Ubedljivo najgore mesto, i ne preterujem
ako kazem u celoj Africi koju smo mi videli je autobuska stanica u Lusaki. Kako
smo stigli tamo svi su nas spopali, oko desetak ljudi, smarajuci nas i
otimajuci se oko nasih ranaca da udjemo u njihov autobus. Nazalost, tako smo
se, neiskusni nasli bas u najgorem mogucem (BOOKERS EXPRES) busu. Bukvalno su
nas ubacili i utrapili nam karte… pa tek tada shvativsi da su lagali za sve sto
su rekli, pokusali smo da ih zamenimo… cak i posle duge i zustre rasprave,
neuspesno. To je bila jedina situacija kada je valjda u ocaju ne znavsi sta
vise da mi kaze, potpuno niotkuda potegao boju koze i nase razlike… ja sam
poludela jer najvise od svega na svetu me pogadja i mrzim iz dna duse tu “rasnu
problematiku”. Ali na kraju krajeva, shvatam da ima dosta “iskompleksiranih”
crnaca koji ne vole belce, samo zato sto po nekom glupom kalupu belci
maltretiraju njih… Naravno ja njih donekle opravdavam i znam da nije lako
nositi se sa tim… ali u tom trenutku mi je doslo da zaplacem jer sam osetila
njegov bes povodom te citave stvari a i moj ocaj sto je uopste pomislio da bi
to moglo da potekne od mene. I sve to se zbilo samo zato sto sam rekla kako
njihova firma ima los servis… Na kraju, posto su svi drugi vec i otisli, ipak
smo se vratili u taj glupi autobus i odklackali kroz divne predele… sto je
pomoglo da ubrzo zaboravim to takvo jedno “uznemiravanje mog univerzuma” i
ubrzo utonem u san. Ni to dugo nije trajalo, jer je u autobusu bio takav
propuh, da smo se smrzzzli zivi…sva sreca da su rancevi i neskova toplija roba
bili blizu, pa jedva prezivesmo. Na kraju smo stigli mnogo kasno u hostel kao
dva eskima, nabudzeni od brda slojeva garderobe, bio to dugi ili kratki rukav…
dok nas je cuvar posmatrao verovatno kao dva ludaka.
Livingston je jedan vrlo simpatican mali
grad, baza za Viktorijine vodopade i odskocna daska za safrije u Bocvani,
okolini i razne druge avanture. Bili smo u najboljem hostelu ikada! Bazen,
prelepo dvoriste, kafic, i sve to u skroz ukusnom africkom ambijentu i
besplatnim internetom. Tu bi covek mogao da zivi beskonacno. Svi na ulici se
javljaju, niko ne smara, sem kad bas pogledas u neki suvenir… onda se okome,
ali u razumljivom i prihvatljivom maniru. Preko puta hostela je bio ogroman
supermarket odakle nismo izbijali u svakom
slobodnom trenutku… ponekad da kupimo cestit hleb i peceno pile, koje smo inace
krkali svaki dan da se povratimo od Indije,
a ponekad smo se setali samo zato sto nam je tamo bilo lepo.
“MOSI – OA – TUNYA” – ‘Dim koji grmi’ su
nazivali velicanstvene vodopade na reci Zambezi,
koja razdvaja Zambiju i Zimbabve. David Livingstone, skotski misionar je 1885.
god. hteo da ispita taj “dim” i veslajuci u kanuu nasukao se na ostrvce na samoj ivici.
Posto je vec imao srece i ostao ziv, ovo sveto mesto za okolna plemena, nazvao je
u cast kraljice Viktorije po njenom imenu.
Hteli smo da vidimo vodopade i iz neke
drugacije perspective, pa smo po prvi put isprobali letenje motornim zmajem-
MICROLIGHT. Bilo je fenomenalno! Zavidim pticama! Uspeli smo sa visine i da
ugledamo nilske konje kako se banjaju u Zambeziju. A ja sam dobila i ANGEL’S KISS…odnosno,
vozac-pilot, ili kako vec da ga nazovem, za trenutak nas je spustio kroz beli
vodeni oblak, i tacno sam mogla na licu da osetim ledene kapljice. Kasnije isti
dan smo otisli i da prosetamo oko vodopada. Bili smo mokri do gole koze…a lepo
nas je covek na pocetku upozoravao da pored kabanice uzmemo in eke gumene
papuce, ali ne,mi mu nismo verovali te smo otisli onako u patikama…pa smo posle
cedili carape. To je izgledalo kao da pada kisa, ma jos gore, kao da se sva
voda samo podigla u nebesa…Kako je samo covek mal i nejak kad se nadje ispred
takve jedne sile prirode… osecaj je bio slican onome na Himalajima. Taj
gromoglasni zvuk, neizmerno mocna reka, neopisivo lep kanjon
i nestvarne duge jednako te ostavljaju razjapljenih vilica i bez teksta u neverici da tako nesto
carobno i postoji, bas kao i onaj prizor ogromnih sneznih venaca oko tebe.
Ogroman most koji razdvaja Zambiju i
Zimbabve izgradjivan je od 1900. do 1905.godine i tu je zapravo trebalo da bude
pruga koja bi spajala Kejptaun i Kairo, ali kako se ta zamisao nikad nije
ostvarila, most je zgodno posluzio za kolonizaciju. Danas je taj most glavna
atrakcija za bandzi dzamp, kao i kanjon sving… ono je bas jezivo! Nesko se
razmisljao i da skoci, ali sam mu zapretila razvodom, pa je umiruci od smeha
odustao, ovaj put… Samo presavsi jednu zutu liniju, mozemo da se pohvalimo da
smo nekoliko puta bili i u Zimbabveu. Moram priznati da je pogled sa mosta bio
nezaboravan, kao i scena kako otac i sin, dva ludaka, zajedno povezani jednom
sajlom, skacu sa istog… A zanimljiv je i podatak da je prvo zivo bice koje je
preslo preko tek izgradjenog mosta bio leopard.:)
Nedaleko od naseg hostela, probali smo
africku hranu u NGOMA-ZANGA restoranu, uz fenomenalne zvuke tradicionalnih
NGOMA (bubnjeva). Pored hleba ili pirinca, koji inace jedu rukama prethodno
izgnjecajuci ga, mozes da biras i SHIMU koja je kao pire od neke lokalne
zitarice, nikad ne saznasmo koje…
Posetili smo i obliznje MUKUNI CHIEF selo gde smo se u stvari po prvi
put susreli sa svojim ocekivanjima o Africi… kuce napravljene od trske, granja
i blata, a deca iscepana, musava i neodoljivo simpaticna. Njihov poglavica,
koga na zalost nismo
videli, ima najvecu kucu i dvoriste…ali i kamen velicine oraha DELIVERY STONE u
svom trbuhu. Prema prici lokalnog vodica kada stari poglavica predoseti da mu
se priblizava kraj, on mora da povrati taj sveti kamen, kako bi ga njegov
naslednik progutao… i tako generacijama, te je kamen star koliko i samo selo. A
kada stari umre, tabu je pricati o tome na taj nacin, vec se govori da je ”kamen
slomljen”.U ostalim dvoristima ima po nekoliko malih, vrlo jednostavnih koliba,
jer se obicno muska i zenska deca rano razdvajaju, a i roditelji ostaju
zasebno. Zavirivsi u jednu kolibicu, istrcala sam glavom bez obzira jer sam
pored jednog kreveta i svece na zemlji videla i dzinovskog pauka…
Necu ama bas nikada zaboraviti jednog malog
decaka koji je ugledavsi me kako mu prilazim i mazim po glavi toliko bio srecan
da je poceo da skace i da vristi od smeha. Ne znam da li je ta sreca koja se
caklila iz njegovih okica mogla biti cistija i nevinija…Koliko li sam mu samo ja bila
cudna!!! Bio je to jedan istinski divan momenat. Ne verujem da to slika moze da
docara.
Nije bilo tesko naviknuti se na prelepo
okruzenje naseg hostela, i cak navuci se toliko da nam je bilo zao sto moramo
da ga napustimo. Poslednji dan, posto smo imali nocni bus do Kapirija, odakle
dalje vozom, proveli smo setajuci se po gradu. Oduvek sam zelela da
prisustvujem onim misma, gde u njihovim crkvama citav hor i ljudi ustaju sa
klupa i plesuci zajedno pevaju… Na neki nacin imala sam priliku, naisli smo na hor
koji je u crkvenom dvoristu, odrzavao probu. Stvarno su fenomenalni! Oni skoro
svi imaju neverovatan
osecaj za ritam, a i muzika im je strava. Svuda po busevima i ulicama su se
cule melodije koje i mene pokrecu, tako da sam uzivala stalno…J
TAZARA je zeleznica koja spaja Zambiju i
Tanzaniju. Krece iz Kapiri Mposija, malog grada u sred prasnjave nedodije.
Morali smo da dodjemo citav dan ranije da bi smo kupili karte. To je svakako
bila za sada najduza i najzanimljivija voznja vozom…
Dragana
