Uh… tesko je poceti cak i pisati
bilo sta o Indiji…
Sve se bojim da necu umeti “objektvno” da prenesem atmosferu, i da posle ovog
teksta niko nikad nece pozeleti da dodje ovde, a to ne bih nikako volela, jer i
sve ovo je sastavni deo avanture.
Dakle, Indija je jedna sasvim druga planeta u nekoj najdaljoj mogucoj
galaksiji dimenzije X, potpuno drugacija od svega sto bilo ko od nas zemljana
moze da zamisli ili ocekuje. Boravak ovde sasvim promeni coveka u svakom
smislu, od granica njegove tolerancije i izdrzljivostii, preko svih pogleda na
svet i zivot, pa do njegovog sistema vrednovanja stvari… Jer mislim da tek kad
dozivis ovako nesto, mnogo jasnije vidis i poimas sta je zapravo npr. sreca…
Za pocetak, izabrali smo najgore moguce
vreme u godini za posetu Indiji jer su temperature bile
previsoke. Toliko je vruce i nepodnosljivo da to recima ne moze ni da se opise…
od nekih 10 – 11 sati pa do 4 popodne sve zivo se zabije po kucama, sve
prodavnice skoro zatvorene.
Kad smo dosli autobusom do mesta Sounali,
granice izmedju Nepala i Indije, presavsi kapiju odmah se uocava ogromna razlika… neverovatna guzva na sve
strane, cimaju te, nude prevoz, busom, dzipom i riksom, neopisiva buka, sirene,
prljavstina i smece na bukvalno svakom koraku. Mi onaklo u grcu, stisli sve
svoje torbe, pomalo u soku, ali sve mislimo to je malo pogranicno mesto, pa
mora i da bude tako strasno. Medjutim, i sledece malo vece mesto Gorakhpur, odakle smo
krenuli vozom dalje nije bilo nista bolje.
Prenocivsi u nekoj rupi od hostela kod stanice, jedva smo docekali sutradan.
Voz je bio pravo osvezenje, kao neka oaza u onoj “prljavoj vrucini”…
neocekivano cista posteljina, u klonji sapuni, utikaci sa strujom koji rade,
klima… stvarno svaka cast za zeleznicu! Ura ura ura!
VARANASI, sveti grad na svetoj reci GANG… mozda smo previse ocekivali neko
duhovno mesto i gomilu “svetih” ljudi, ali bas smo se razocarali… Mi smo
uglavnom bili u Starom gradu gde su kuce zbijene, ulicice uske, prepune smeca i
prasine. Krave hodaju na sve strane, prevrcu kese i jedu sta stignu, onako
brljave. Pitali smo, kazu da su sve to neciji ljubimci, te ih tako puste malo
na slobodu, peru
ih i odrzavaju… aha! Ljudi zive u budzacima, na jednom istom mestu pisaju, spavaju, kuvaju,
jedu… po onoj prljavstini, nesnosnoj vrucini, sa bar milion muva… sa spektrom
smradova koje jedva za zivota, na drugim mestima, mozes da osetis. Hodati
ulicom bez marame, da zacepis sve otvore i da se zastitis od sunca, nemoguce
je… Ali uprkos svemu tome, setnja ulicama Starog grada nam je bila
najzanimljivija, jer tek tada kazu “kad se izgubis tamo, mozes da upoznas Varanasi”. U nekim
trenucima nam je malo bilo muka, ali sta ces, i to je realnost, na zalost. I pored
toga, golisavi ili pocepani bosonogi malisani
trckaju bezbrizno po ulicama, smeskaju nam se i masu. Ljudi su malo naporni…
svi nesto nude, jedni samo pridju, rukuju se i upoznaju, pa posle krace price
traze nesto, dok bi drugi samo malo da nas dodirnu. Svi su ocigledno bili
odusevljeni mojom frizurom, dobacuju, pitaju odakle smo…
Bili smo smesteni odmah pored reke u centru
desavanja. Prvi dan pred vece smo isli na jednu od glavnih atrakcija, voznju
camcem na zalazak sunca bas kada se duz obale odrzavaju ceremonije i molitve
reci. Zapravo, njima je ova reka sve… u njoj se kao sveti cin kupaju svaki dan
uvece i u ranu zoru, zatim na obali su mesta za spaljivanje mrtvih i
krematorijumi, gde posle sav pepeo onako u gomili lopatama bacaju u reku. Cak
donose pepeo iz daljih delova Indije kako bi ga
prosuli u svetinju, bas kao sto su i Gandijev. Nije bilo dozvoljeno slikanje na
tim mestima za spaljivanje, ali ipak smo uspeli da kliknemo koju krisom.
Primetili smo da se na “sahranama” prisutni samo muskarci… neki covek mi je
objasnio da se davno jednom desilo da se zena od tuge za svojim muzem bacila u
vatru pa je od tada zabranjeno da zene dolaze.
Iskreno receno, meni je cela ta atmosfera gde
su te svete ceremonije spaljivanja, slika nekoliko tela na nosilima, zamotana
nekim sarenim zlatnim platnom, koji cekaju za red na lomacu, pepeo na gomili,
odmah pored ljudi koji se brckaju i mole u vodi, dok na metar od njih drugi peru
odecu, tik do krava koje se tu rashladjuju, ili raspalih kucica od neke bolesti
ili vrucine… SKROOOZ MORBIDNO! U nasem hostelu, koji je bio prava oaza sa
basticom i dobrom hranom, bio je i LAUNDRY gde je bilo naznaceno u zagradi WASHING
MACHINE NOT GANGA!
Isli smo u obilazak nekoliko hramova, SHIVA TEMPLE,
TULSI MANAS I DURGA TEMPLE. Da bi usao unutra, moras da se izujes, pa
jos i da platis to sto ti cuvaju cipele, zatim posto nije dozvoljeno slikanje i
torbu sa mobilnim i kamerom moras da ostavis u sanduce, za sta isto placas… bas
su smorovi! Hramovi su skroz razliciti, ima ih sa slikama i skulpturama Shive i
drugih bozanstava, dok su neki skroz u mermeru, jednostavni unutra i sa nekim
cesmama odakle bradati golisavi “svestenici” daju ljudima da piju “posvecenu”
vodicu i mazu ih po celu nekim crvenim prahom ili bojom. Po
podu svuda sede ljudi i mole se citajuci neke knjizice. Sve hramove smo obisli
riksom, jer tim ulicama jedva da normalna kola mogu da prodju. Malo dalje niz
reku, na skroz izdvojenom mestu i sa pogledom na ceo grad, nalazi se Kraljeva,
odnosno Maharadzina palata, koja je sada pretvorena u muzej… i to najgori
moguci koji smo ikad videli. Aj’ nema veze sto je karta 10 puta skuplja nego za
Induse, ali avaj, mogli su bar prasinu sa eksponata da skinu. Ono je stvarno
sramota! Cak je i osvetljenje bilo ocajno, pa se pola stvari nije ni vidjelo.
Definitivno je najbolje posmatrati Varanasi sa camca, iz vode je nekako sve lakse, podnosljivije. Mi smo isli i drugi put na voznju,
ujutro rano da vidimo i izlazak sunca. Pored vec opisanih scena reke videli smo
i mrtvo telo, nasukano na kamenje… ali ni to nije ometalo ljude da se na par
metara dalje umivaju i peru
zube u istoj vodi. I nas su nudili da se brcnemo, ali u onu vodu ni zivi ne
bismo! Lazem, jer smo iz kurtoazije okvasili noge.
Jedino sto je bilo pravo osvezenje je
odlazak u SARANATH, mesto gde se nalazi
Park jelena u kome je
Buda odrzao svoje prvo ucenje. Muzej o budizmu i sam parkic su onako,
simpaticni… ali konacno malo zelenila, daska vetra i prilike da udahnemo
slobodno.
Sve u svemu najlosiji utisak imamo o Varanasiju… mozda sto je zaista najprljavije mesto ikada
ili pak zato sto je bio prvo mesto gde smo se susreli sa pravom Indijom. Nocnim vozom do
Satne, pa lokalnim busom stigli smo do Khajuraha, nase sledece destinacije.
Najbole su scene sa zeleznicke stanice gde gospodze krave, musave od rovanja po
kantama i
kojecemu, hodaju medu ljudima koji leze rasuti po stanici, njuskaju ih i guraju
ogromnim rogovima, a oni ih kuliraju… svasta!
KHAJURAHO je jedno malo mesto gde su
kraljevi u 9. i 10. veku izgradili preko 100 hramova, od kojih je danas
sacuvano samo nekoliko desetina. Ovi hramovi predstavljaju neverovatnu kombinaciju arhitekture i
skulpture. Na spoljnim zidovima su izvajane scene iz Kamasutre,
ali i svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Unutra su uglavnom skulpture
bozanstava. Okolo su prelepe odrzavane bastice i travnjaci…Prosto neverovatno da je ovo u Indiji! Bili smo odusevljeni! Podeljeni su u 3 grupe, istocni, juzni i najlepsi
zapadni, koji su ubrojani u svetsko nasledje. Za nepuna vrela 24 sata sa
zvanicnom temperaturom
od 47 uspeli smo sve da obidjemo, zaista vredi videti!
I kako smo zbog nepodnosljive vrucine i
stomacnioh problema resili da ostatak plana protrcimo, vise smo vremena provodili u putovanju
nego na mestu. Preko Jhansija
busom, pa jos nekoliko sati vozom isto vece stigli smo u Agru. Potpuno nepripremljeni zbog nedostatka interneta, tj. struje
nismo imali
predstavu gde cemo da prespavamo, samo smo znali da sutra moramo da idemo u
prelepi Taj Mahal. Gomila taksista na stanici nas spopada, ali uvek se nekako
bas jedan odredjeni zalepi i odmah se zauzme oko prtljaga i pokazivanja puta
.Posle duzeg cenkanja reklismo mu da nas vozi bilo gde, gde ima hostela i
restorana. Kako je to mesto malo, odmah nas je odvezao u gostionicu Maya i bese
to pun pogodak. Ubedljivo najjeftiniji i najlepsi smestaj koji smo imali u Indiji… naravno
tek posle duzeg cenkanja.
AGRA, osnovana jos 1504.godine, ranije poznata kao politicka prestonica
Mughalskog carstva, pominjana u epskoj Mahabharati, na obali reci Yamuna, danas
je najpoznatija po cuvenom spomeniku TAJ MAHALU. Taj “mauzolej ljubavi” je
podigao car SHAHJAHAN svojoj voljenoj zeni MUMTAJ MAHAL, koja je umrla na
porodjaju 14. deteta. Izgradnja je pocela 1631. god., a trajala je 22 godine,
gde je ucestovalo oko 2000 radnika. Car je cak pozvao majstore i umetnike iz
Italije i Persije, kako bi doprineli dizajniranju ove velicanstvene tvorevine.
Sve je napravljeno od belog mermera u kome su maestralno ubacene dekoracije od
dragog kamenja, bisera i korala. Taj izgleda kao san! Neverovatno je kako se uopste u sred one
pustare, pune prasnjave prljavstine, uspelo ocuvati ovako lepa, nestvarno
blistava gradjevina. Ja sam bila zapanjena, dok je Nesko ocekivao nesto vise. U
Agri je bilo jos nekih mauzoleja i tvrdjava da se vidi, ali nismo imali vise vremena, odmah smo se
uputili ka Jaipuru. Cinilo nam se da je svako sledece mesto sve cistije i
lepste od onog Varanasija,
ili smo mi to mozda postali imuni…
JAIPUR – “Pink City”
je bio prestonica 1927., a osnovao ga je maharadza SAWAI JAI SINGH II. On ne
samo da je bio veliki vladar, vec je bio i priznat matematicar i astronom. On
je i ucestvovao u planiranju grada. Taj naziv roze grad je dobio po tome sto su
se svi stanovnici 1876. oblacili u roze za dobrodoslicu princu Albertu. Danas
je Jaipur poznat po fenomenalnom nakitu, raznim duborezima i plavom porcelanu…
Prvi dan ovde smo proveli u planiranju daljeg puta, a ostala dva u razgledanju.
Ovo nam je bio jedan od najinteresantnijih gradova. Skroz je istorijski, pun
lepih spomenika,muzeja i tvrdjava. Simbol grada je HAWA MAHAL, osmougaoni,
petospratni spomenik sa 365 prozorcica na balkonima. Ovo je tipicno
radzastanska arhitektura. Gradska palata (City Palace),
kao muzej u centru starog grada je fenomenalna. E tako se tretiraju
kulturno-istorijske vrednosti… Imali smo audio vodica i tako uz skoro svaki
predmet objasnjenje. Raskos, prelepe dekoracije, ogledala, srebrni cupovi,
duborezi, odlicna kolekcija kostima i nosnje, oruzja… stvarno besprekorno.
Drugi dan smo isli malo dalje od grada, u
velicanstvenu AMBER FORT, pored toga sto je sluzila za odbranu grada Amber je
predstavljala i palatu sa bastama u kojoj su kraljevi u mirna vremena primali
posetioce. Ubedljivo nesto najlepse sto smo ikada videli i sto nas je oborilo
sa nogu je SHEESH MAHAL ili “Odaja 1000 ogledala”. To je jedan hol ukrasen delicima
ogledala i sarenim staklicima po svodu i stubovima, tako precizno uradjeno da ne znas u sta
pre da gledas i cemu vise da se divis. Proveli smo sate i sate gubeci se po
hodnicima ogromnog utvrdjena. Sasvim slucajno smo naisli i na jednu zenu koja kanom iscrtava ruke, sto
je tradicionalno korisceno za ukrasavanje
zenskog tela, posebno za udaju… te sam morala i to da isprobam.
Konacno smo videli i cuvenu indijsku scenu, gde uz
muziku kobra “igrajuci” izlazi iz korpe… samo sto su ovu jadnu morali da biju
da bi izasla. Nesko se silno razocarao, a ja sam bila srecna sto bar imam lepu
sliku. Prosavsi pored JAL MAHALA, male palate na sred MAN SAGAR jezera, i pored
BIRLA hrama, koji bozanstveno izgleda, ali na zalost u to vreme zatvoren,
ostatak vremena smo proveli gubeci se po bazarima i ulicnim marketima.
Ekspresnim vozom 18 sati, brzo je proslo,
nasli smo se u “civilizaciji” Mumbaiju. Taksista nas je opet odrao… hm sta da
se radi, bili smo nepripremljeni, a oni iskoriste svaku priliku kad nisi siguran. I smestili
smo se u preporucenom od svih koji su bili ovde Salvation Army hostelu, koji je
na odlicnoj lokaciji, odmah pored cuvenog Tajmahal hotela, ali je i rupa nevidjena, i to
najskuplja od svih.
U tom juznom delu grada se nalaze sve bitnije
znamenitosti. Konacno smo nasli i suve sljive i tamnu cokoladu da zalecimo nase
izmucene stomake… i pristojan libanski restorancic sa odlicnom shawarmom i
pravim kiselim mlekom. Sam grad je lep i “cistiji”, nema sta… ali sva
arhitektura i spomenici su engleski, a bice da su jedino orginalno indijski slamovi. More
je uzasno prljavo, ali bar grad nije u izmaglici i prasini kao prethodna mesta.
Nebo plavo, a temperature od 35-6 je bila
pravo osvezenje posle onih 47.
Obisli smo 2 najpoznatija mesta… “Gate of India”
koja je nesto kao Trijumfalna kapija, i CHATRAPATI SHIVAJI ili Viktorija
terminal, glavna zeljeznicka stanica. Stvarno velicanstvene, ali potpuno
evropske tvorevine. Brodicem sat vremena i obisli smo ELEPHANTA ostrvo gde se
nalaze 7 pecina u kojima su u stenama uklesani hindu hramovi. Na kratko
smo uhvatili zanimljivo objasnjenje opicenog vodica jedne scene na zidu
izvajane – Shiva u pokretu, plese i tako siri stvaralacku energiju od koje
nastaje citav svet, a svi ostali oko njega su zaprepasceni snagom te energije,
cak i njegova zena Parvati. Ostrvo je puno majmuncica koji te uporno snimaju i
prate u nadi da ces im baciti nesto za jelo. Ovde smo platili rekordnih 25 puta
skuplju kartu nego za lokalce.
Ljudi su bili standardno naporni nudeci
svasta, ali su nas ubedljivo najvise iznervirali u posti, gde su svi redom od
pakera, preko “udaraca pecata”, pa do glavnog sluzbenika pokusali da nas oderu
i cak traze novac za nesto sto se uopste ni ne placa. Cim vide da si stranac
moraju bar neku paru da izvuku od tebe. I tako je moj muz, po prirodi, svi
znate, miran covek, vise puta bio u situaciji kada je poludeo, vristao i
svadjao se sa njima. Stvarno su nemoguci… i tome nikad kraja… za obicnu vodu na
ulici trazili su duplo, za sok sa ociglednom cenom na boci od 22, on hoce 27…
ma dranje do zore.Iiskreno posle nekog vremena malo ti se sve smuci. I na kraju
najsmesnija je scena na aerodromu kada se Nesko toliko iznervirao sto na
istaknutu cenu mora jos da se doplate neke takse, a napisano mikroskopskim
slovima i sakriveno, pa se ni ne vidi i tek saznas na kasi… da je poceo da se
dere na jadnog konobarcica recima: “I SAMO DA ZNAS, JEDVA CEKAM DA ODEM ODAVDE!!!!”,
dok ga je ovaj naravno gledao zbunjeno belo…
Daragana
Vec od same table “Welcome to India”
dosta stvari postaje jasno. Guzva, buka i smece… i ljudi koji ti se uglavnom ne
svidjaju na prvi pogled tj. na prvi kontakt. Carinik mi je ladno maznuo
hemijsku olovku, lijepu, a da nisam
ni primijetio, trazio covjek za sekund i spakovao, vidjela Dragana, al ona fina
pa cuti! Kolega mu htio da nas uvali taksisti, deracu, koji se kao slucajno bas
tu nasao… Nismo
usli ni u drugi, jeftiniji taksi jer bismo morali da ga dijelimo sa jos a 9
ljudi i ko zna koliko kesa i vreca. Nevjerovatno, ali u ovoj zemlji u taksi
“dzip” staje 11 putnika! Dokopali smo se nekog lokalnog busa, rancevi na krov,
mi unutra. Kondukter razbaca 3-4 komada i smjesti nas, hvala mu, iako zacas
kusur pretvori u karte za prtljag. Bus pun, guzva, a ljudi jos ulaze i sardine
bi se sazalile na njih. Na TV-u bolivudski film, svi krive vratove da bar krajickom
oka vide bar cosak ekrana. Mi im komplikujemo stvar, jer i nas bi da osacuju,
pipnu… cudne im Draganine pletenice… Zvucnici ubijaju, deru se sa svih strana,
nemas dje no da izadjes, al to ne dolazi u obzir, mrak pada, a svuda okolo
propast cista! Zamisljamo kakvi su im hosteli odje, ako ih uopste ima!? Nadamo
se da ce krntija izdrzati ta 2 sata do Gorakpura, do grada. Umjesto prazniji,
na svakoj stanici puniji, oce i u krilo da mi sjednu. Nesto mrmljaju na
“engleskom”, ne razumijem ih i derem se NO NO, pa sta god da hoce!
Konacno posle 3 i po sata, sada vec ponoci,
dolazimo do “grada”. Bus staje kod zeljeznicke stanice, nije mogao izabrati gore
mjesto. Hiljade ljudi, krava i pasa na malom prostoru. Vjetar digao prasinu, mi
ljepljivi od znoja, vruce mnogo, sve izgleda kao pakao posle Himalaja.
Konstatujemo da Katmandu nije najgori…
Upadamo u prvi hostel i prihvatamo iako je
nikakav i skup, samo da se maknemo sa ulice. Imaju klimu, al im nestaje struja
ponekad, kazu… Tus nas vraca u zive i podsjeca da smo gladni, a nista nemamo - moramo napolje. Obilazimo radnjice,
restorane, ulicne “rostilje” – ni orah im iz ruke ne bih uzeo! Bice ovo teskih
12 dana! Dragana iz malog mozga izvlaci jogurt u glinenim casama, koje posle
razbijes, pricao nam drugar Peter, koji je ovo prezivio. Vidjeli smo mu i
slike, bio je malo deblji od kostura – prisjecam se! Prepoznadosmo lonac,
kupismo prvo jednu casu, jedva mu objasnismo da ne dodaje ni secer ni cimet
ni…. Al ugrabio je da uvali neko “drvo”, koje je stojalo na poklopcu nezasticeno
od prasine, u casu i rotirajuci ga izmedju dlanova napravi sadrzaj tecnijim…
Zamalo mu nisam izbio oko istim, koliko me iznervirao… Medjutim kisjelo mlijeko
je bilo toliko dobro da smo zveknuli jos 3 case i veseli i “siti” otisli na
spavanje! Struja je ubrzo nestala, klima odmarala do pred svitanje… Ranom zorom
nalazimo spas u vozu i tjesimo se da ce u Varanasiju
biti bolje… i skoro da smo pogodili. Bio je bolji hostel i jeftiniji i sa
dobrom hranom i dvoristem zelenim i cistim. Na zalost sve oko njega bilo je
isto. Jedva cekamo da idemo do rijeke, do svetog Ganga.
U vozu su nas upozoravali da ima puno prevaranata u Varanasiju, u hostelu plasili raznim ludacima
i pijanicama na obali rijeke, pa smo odlucili da uzmemo turu sa camcem iz
hostela. Placamo skuplje da bi bili sigurniji, medjutim to je sve marketing da
se bolje proda svoja roba. Puno je ljudi, dosadni su, neki su i cudni al ne i
opasni, mislim. Dragana je opisala cemu sve sluzi ova rijeka i kako je oni koriste, pa necu
ponavljati. Samo se pitam ko je lud ili mi ili ovi sto su nam rekli da im se Varanasi i Indija svidjaju?!?
Svuda okolo voce, a mi pokvarili stomake,
ocu da se pojedem od muke! Malo zatvor, a mnogo “otvor”, ne znas sta je gore,
ne znas sta da jedes! Vise ni kisjelo mlijeko
ne smijemo…od kuce kazu cokoladu za kuvanje, a odje ni obicne nema… Hinduisti i
budisti, ljudi uglavnom vegetarijanci, niti jedu, nit spremaju meso drugima! Da
je dje vidjet brata muslimana, da neko janje na raznju okrene pa nek se userem
do zavrat!
Uzeli smo turu za hramove, Budino prvo
predavanje, Maharadzinu palatu. Hramovi cudni, neka, da kazem, neprijatna
atmosfera u njima, bez veze smo se osjecali, ne znam kako i zasto… poveliki, a
prazni, neobicno golih zidova, pojanje il molitva odzvanaju, neki miris koji ti
se na tren ucini odvratan, na tren
“prijatan”… isarani svjestenici, zene sa desetinama mindjusa u nosu i usima, celave,
puno ljudi. Mjesto na kojem je Buda odrzao prvo predavanje, nista specijalno, ne znam zasto je Dragana i
uopste ocekivala nesto. Njegova i statue par slusalaca, listice sa molitvama
izmedju ostalog “Pomozi mi da polozim prijemni za tehnicki univerzitet tu i tu,
taj i taj”… pored nov hram i mali
ZOO vrt, koji se naravno dodatno placa, al bar smo
vidjeli ogromne pelikane izbliza. Maharadza, u prasini i fazi raspadanja, karta
za strance 10 puta skuplja no za domace… da jadan zna u grobu bi se okretao.
Jedino sto mi se odje svidjelo su desetine razlicitih vrsta nozeva, maceva,
sablji… strasna kolekcija. Sve u svemu od citave ture najvrednija je bila
voznja kroz razne djelove grada, vecinom kroz periferiju, kroz jad i bijedu,
kroz i guzvu i zastoje, gdje cak i biciklisti stoje zaglavljeni. Da su krave
“svete” zivotinje smo znali, ali da takav tretman imaju i svinje, kamile, koze
i psi, u to smo se uvjerili. Ravnopravno sa ljudima dijele saobracajnu
infrastrukturu.
Posle 2 dana i setnje po ulicama, sirokim taman da se mimoidju dvije
mrsavije krave, malo smo se navikli, pa je sve izgledalo malo prihvatljivije,
valjda smo se i zbog drugih malo preispitivali… Ne znam, stvarno je tesko naci
opravdanje za sve to da bi ga prihvatio! Milijarda i kusur ljudi, siromastvo,
konkurencija… pokusavas da razumijes… al oni sve cine da ti odmognu u tome.
Dranje turista na svemu, ako se uhvatis za nesto pa onda pitas koliko, nadrljao
si, na cijene u meniju i “izlogu” se dodaju razne takse, lazu da je voz pun da
bi ti uvalili skuplje “emergency” – hitne karte, fakiri koji samaraju kobre da da
bi se podigle iz korpe, ljudi koji te na zeljeznickoj stanici bukvalno okruze i
sa 2-3m neskriveno bulje u tebe i nesto komentarisu, koji se non stop guraju i
idu preko reda, traze baksis ni za sta, a ne znaju reci ni izvini, niti hvala…
U Agri osim cuvenog Tajmahala, stvarno
lijepog, al tako dobro opisanog od strane Jele, da sam ja ocekivao dosta vise,
stvarno smo se obradovali i McDonaldsu i to prvi put na putu, a mozda i u
zivotu. Hamburger, Cola, sladoled – boze miline, Ameri,
obozavam vas. Ja zamalo i da ne stignem do Agre, bus iz Kadjuraha, tj kondukter
htjede da me ostavi nedje dok sam trazio WC, “musko je, snaci ce se” kaze on i
nastavlja dalje. Medjutim moje hrabro zence uz vrisku i galamu zaustavlja
ogromnu krntiju, sa sjedista u jednom redu, i iskace da me trazi! Prtljag unutra,
ja spolja, ni ona ne zna dje ce… al srecom sve dobro prodje.
Nekako smo zbog vrucine i svega ostalog
vise vremena provodili
u prevozu do mjesta nego u samom mjestu, pa smo se ponekad pitali vrijedi li
to. Al to je ono sto vrijedi u Indiji,
hram, spomenik, stari grad i tvrdjava… tj.istorija, sve ostalo je mnogo mnogo
niza klasa. Gang sa priobalnim palatama i krematorijumima, Kamasutra
scene u Kadjurahu, Tajmahal u Agri, Dzajpur sa tvrdjavama i palatama… sve su to
biseri u blatu zbog kojih vrijedi okaljati se da bi ih video.
U Jaipuru smo odgledali i novi bolivudski
hit film “Kites”. Bili smo prijatno iznenadjeni i bioskopom i filmom. Nije
trajao predugo, samo 3 sata, imao je nepredvidivu radnju, bez mnogo muzicko-plesnih
iskazivanja osjecanja i totalno neocekivan zavrsetak. Preporucujemo!
Mumbai – Svajcarska u indiji, neko rec i u pravu je, medjutim sve
lijepo sto smo vidjeli u tom velegradu, Kapija Indije, Viktorijin zeljeznicki
terminal i jos mnoge druge zgrade su izgradili Britanci. Prosto dodje covjeku
da opravda kolonijalizam. Ni sam ne vjerujem da ovakve misli, zajedno sa onima
o McDonaldsu izlaze iz moje glave!? Doduse mozda su mi jaki mirisi i vrucina
udarili u istu.
I
Never
Do
It
Again
Neka ovo stoji na dnu price, kao "sala", al kako nas pametni narod kaze u svakoj sali ima i malo zbilje! Ko zna ako bude drugog puta, nece to biti skoro, neka ih 10 - 20 god. nek se malo trgnu! Naravno kad dodje to vrijeme, ako dodje, ici cemo oko nove godine, jer se oni tada mrznu na +20 brrrr!
NesKo
