Nepal je zemlja bogata u umetnosti, arhitekturi, kurtuloroskoj razlicitosti, obilat prirodnim lepotama velicanstvenih Himalaja, rodna gruda cuvenog Jetija, kao i mnogo finih nasmejanih ljudi… Poznat po lokalno zvanom “CHOMO LUNGMA – majka boginja zemlje” ili nama poznatijem kao Mont Everestu, najvisem vrhu na svetu. Ono sto nismo znali je da se ovde nalazi jos 2000 vrhova preko 7000m i 13 preko 8000m… sve same najvise tacke planete. Do duse sve do 1937. godine je smatrano da je Kilimandzaro sa svojih oko 5800 m najvisa planina sveta, a onda su trazeci jetija uglavnom Britanci i Indijci poceli da po Nepalu pronalize sve veci od veceg vrha.
Prema prici naseg domacina, vlasnika hostela Yogesha Lame, Nepal prolazi kroz uzasna vremena od prilike od 2002 godine. Pobijena je cela kraljevska porodica i od tada je sve krenulo naopako. Politicka smenjivanja gradjanski ratovi mnogo poginulih i sasvim neocekivano i danas su nas docekali nemiri i demonstracije. Tek u avionu iz Bangkoka smo u novinama videli da stizemo na cetvrti dan generalnog strajkan MAOISTA, komunjarske opozicije, i da je apsolutno sve zatvoreno… restorani, radnje, ATM-ovi, autobusi… sve je stalo. Uveli su samo dva sata uvece od 6 do 8 da se sve otvori zbog turista, a inace preko dana su te iste ulice prepune ljudi, protesti na sve strane. Obican radni narod bi da radi, a ne moze, pa su i oni nezadovoljni – strajkuju protiv strajka. Dotok namernica sa sela u gradove je stao totalno, a cene zaliha skocile po 4-5 puta. Jadni turisti zaglavljeni tug de su, jer busevi ne rade, vozova nema, avionic skupi… sve u svemu ama bas svi su nesretni. Jedino resenje za nas da izbegnemo svu ovu svrhu je da bezimo u planine i jedva smo docekali! Ne zbog samih demonstranata, koji su bas naprotiv bili simpaticni na moju frizuru i samo smeskajuci se mahali, nego zbog citavog haosa i sukobljavanja velikih masa i policije.
Katmandu, glavni grad jedne drzave ubedljivo je u najjadnijem stanju od svih koje smo ikada videli. Kao da je vreme stalo pre 20 godina i grad od tada samo propada it rune. U vecini delova nema ni cestito asfaltirane ulice, a kamo li nocnog osvetljenja pogotovo sada kada su sve ove radnje u 8 “kaput”, grad ostaje u totalnom mraku… A kad smo vec kod toga u celom Nepalu imaju restrikcije struje, pa u toku dana nekoliko puta po 2-3 sata prc tj. mrak. Ono sto nas je najvise razocaralo je prljavstina i smece na sve strane… krave setaju i kenjaju slobodno po ulicama, a ubedljivo najgora slika je bila jedna mala recica nedaleko od centra, pretrpana smrdljivim smecem, monstruozne svinje i prljave odvratne kravetine koje rovare po tome i jedu, lesinari koji kruze iznad njih. Nedaleko od toga zene suse ves na zicama, opran ko zna gde… ako bas nesto i padne u prljavstinu, nema veze, podjednako se dobro osusi. Tad smo resili da u Katmanduu ne dajemo ves na pranje.
THAMEL je turisticki deo grada prepun ljudi koji ti nude sta stignu… a ponajvise hashis i to bas meni, poste bice da sa ovom frizurom izgledam kao uzivalac istog. A ako ne has, ne mango, ne nakit i svilu, onda onako razocarani nudeci pitaju “bilo sta”? Okolo je sve sareno i lici na one tibetanske radnje u Pekingu… puno raznog nakita od srebra, dragog kamenja, verovatno iz indije. Radnje sa planinarskom opremom na svakom metro, pa smo taman tu i kupili neke sitnice koje su nam falile.
Videli smo u gradu dve najpoznatije stupe – hrama, nezaobilazne spomenike koje zaista vredi videti. SWOYAMBHU stupa, ili hram majmuna i BOUDNANATH stupa, za nas jedno od najlepsih mesta u Katmandu. Umalo da nestignemo da je vidimo, ali sva sreca, poslednje popodne na Budin rodjendan smo ugrabili sansu… taman se sunce spremalo za zalazak, pa je boja atmosfere bila nekako spokojna, i oboje smpo se osecali bas lepo... samo smo sedeli na klupici neko vreme i posmatrali ljude, monahe koji ukrasavaju cvecem i vocem stupu i one koji se iduci u krug mole… Takvi trenuci i takva mesta gde se osecas skoro blazeno mnogo su retki u zivotu, i ja ih bas cenim, a pogotovo kad se desi da ih Nesko i ja prozivljavamo zajedno.
Odusevili smo se DURBAR trgom. HANUMAN DHOKA palata, sada pretvorena u muzej, svedoci da je i ova drzava nekada imala dobra vremena. Prelepi duborezi na prozorima, vratima i krovovima, ogromno dvoriste unutar palate, i jos mnogo detalja… razumljivo je sto je i ovo pod zastitom UNESCO-a. iako se vidi da nije odrzavano dugo, kako bi trebalo i kako zasluzuje, ovaj trg je zaista fenomenalan. Na dan kad smo ga posecivali, odrzavana je “setnja za mir”, pa je bilo jos zanimljivije…
Nakon par dana, konacno smo se dogovorili sa organizatorom trekinga. Na zalost, ili ne morali smo zbog strajka da letimo avionom za Pokharu, gradic iz kog obicno pocinju sve staze. Uzeli smo ceo paket sa vodicem, prevozom do tamo, smestajem i nedostajucom opremom (vrece za spavanje i stapovi). Prvobitno smo planirali da idemo sami, ali sobzirom na svu tu nestabilnu situaciju ipak smo uzeli vodica. Sto je sigurno, sigurno je! Dvanaest dana cemo biti na obroncima Himalajskog venca, odseceni od sveta u predivnoj prirodi i selima. Penjacemo se do Anapurna Base Camp (ABC) koji se nalazi na 4130m nadmorske visine, sto uveliko premasuje sve vrhove SCG, a bogami i stare Juge. To je veliki poduhvat za nas na ovom putu, upravo onaj za koji mi Nesko ves mesecima govori “pripremaj se, vjezbaj, frizider na ledja pa na traku…” bice to za nas test izdrzljivosti i snage duha i tela… i definitivno najvisa tacka na koju cemo se verovatno ikada ispeti! Jedva cekamo!
Dragana
