Jordanska prica imala je vrlo komplikovan i pocetak i kraj u smislu dolaska i odlaska. Kako iz Egipta, da l’ preko Izraela ili obrnuto? Da l’ cemo uopste dobiti vizu za Izrael, koja je inace ukinuta prije skoro godinu dana… kuda i kako kuci?? Kombinovanje je pocelo jos u Keniji i trajalo kroz Egipat i do sredine samog Jordana.
U Jordan smo krenuli zbog Petre, a ako sta jos usput zakacimo, samo smo u plusu.. Do Jordana iz Egipta postoje generalno dvije opcije, ne racunajuci avionsku. Busom preko Izraela, 19 sati, ili busom do luke Tabe pa ferijem do gradica Aqabe. “Srecom”, konacno smo, dan pred polazak saznali da nam ipak treba ukinuta viza i da je bez problema mozemo dobiti ali u Srbiji, tako da je Izrael otpao. Ostao je feri, ili brzi ili spori. Prvi dosta skuplji, drugi zna i po pola dana da kasni u polasku… Odlucili smo se ipak, za jeftiniju i neizvjesniju varijantu. Nocnim busom iz Kaira uz presijedanje, losa sjedista, preceranu klimu, upadanje policije i “naporne” saputnike, ranom zorom smo stigli u Tabu, mali pustinjsko-lucki gradic. Sunce, pijesak, nidje drveta, par zgradica i kafanica, brdo kamiona i dvije kamile, koje su obilazile i “cistile” smetlista.
Izabrali smo kafanicu, pobacali ranceve na gomilu, narucili neki domaci caj i sjeli da cekamo… pred nama je samo pola dana, a ako ne zakasni, jos toliko! Do nas sjedose i troje amera, onih napornih iz busa. Ovaj put, prvi utisak nas je izdao potpuno, pogotovo Draganu, koju je strasno zivcirala debela gospodja. Ispostavilo se da su savim OK i cool ljudi. Ona i muz su profesori americkog fakulteta u Kairu – ekonomisti, a mladic je njen brat koji je dosao u posjetu, pa ga vode u Aqabu i Petru. Osim sto nam je sa njima uz bla bla i truc truc vrijeme brzo proslo, saznali smo gdje su dobre plaze u Aqabi, njenoj omiljenoj destinaciji u kojoj ovaj put proslavlja 32 rodjendan.
Zahvaljujuci simpaticnom profesoru i njegovom arapskom u brod smo se ukrcali preko reda, dugackog, preskocili i domace i strance, i dobili veeeliki klimatizovani salon za posadu, kao smjestaj samo za nas. Sest – sedam sati puta uz udobnu dremku i zavlacenje po “lavirintima” najveceg broda do sada za nas, progutao je desetine slepera i autobusa, brzo i lagodno je proteklo, pogotovo u odnosu na lokalce koji su se przili na palubama ili spavali u hodnicima i po coskovima… nekad nije lose imati vezu :)
Na luckom izlazu nas je cekala vesela gomila taksista. Jedan nas se dokopao i drzi cijenu 8 dinara, al njihov dinar nije sala, jaci od dolara. Da bi se mogli cjenkati, probih se do mladog nafuranog policajca, “Koliko smo daleko od grada, koliko to kosta”? Ne zna nista. Ja ga uporno pitam isto, mislim ne razumije, a on opet samo ne zna. Koliko god da me je iznervirao bio mi je i simpatican zbog te njegove “lojalnosti” zemljacima.
Odlicnim putem kroz nistavilo od pijeska i krsa brzo smo stigli do grada, za 6 din. :). Ubrzo smo nasli i hostel. Kupatilo krs zesci, soba krs, al terasica sa pogledom fantasticna. Citav gradic, kao na dlanu, a odlicno vidimo Izrael, grad Eilat, tako blizu, a tako daleko. Iako skoro ponoc, odmah smo se prosetali. Napolju zivahna atmosfera, na velikom platnu se gleda fudbal i navija, polako se zatvaraju radnje… Neko samo “Dobro vece”, neko “Welcome to Jordan”, sa osmjehom i bez smaranja, za vrlo kratko vrijeme osjetis se veoma prijatno. Prosto da ne povjerujes, posle raznih svjetskih smaraca! Svi su nekako pozitivni, pa cak i zene sa “maramama” djeluju simpaticno… jos od Egipta ljudi su poceli da nam lice na nase i po izgledu i po duhu, a ovi odje su jos nekako i “bolji”.
Gradic je toliki da smo ga vrlo brzo obisli. Suveniri, pekarice, poslasticarnice, peceni pilici na svakom cosku. Plaza losa, dosta kamenita puna brodica sa staklenim dnom za virenje… brzo smo se zasitili i dogovorili da idemo na “south” plazu kod amera. Ogromna plaza, pusta, nidje vodu il sok kupiti, nema ni wc-a, ni svlacionice, a ni ljudi… samo par drvenih suncobrana! Preko ulice nova naselja, tj hoteli, al ni oni prodavnicu nemaju… Lako smo se pronasli sa Amerima… Iako je i vazduh i pijesak vreo, voda je bila prilicno hladna i nezgodna za duzi snorkeling. Podvodni svijet je bio poprilicno drugaciji od dosad vidjenog, neobicni “lisnati” korali, ostri kao zilet kad su polomljeni, dosta jezeva crnih i crvenih. Bilo je i nekih “bazencica” tj. rupa usred korala, plitko, plitko, pa odjednom bazen 2-3 m dubine, ispunjen brojnim ribicama… fantasticno podvodno iskustvo! Na plazi smo razmijenili kremu za sunce za domaci caj sa nekim lokalnom porodicom i to sve bez engleskog, cak su nas i svjeze upecanim i ispecenim ruckom ponudili, al to bi bilo previse za malo kreme na djecijem licu.
Malo se brckali, zezali, snorkovali i zbog zestoke vrucine presli u naselje pored bazena da se malo “osvjezimo”. Naravno po osvjezenje smo morali u grad. Posto muslimani “ne” piju alkohol, isti i ne moze da se kupi bas na svakom cosku, pa smo morali u specijalizovanu radnju. U cilju rodjendanskih priprema Ameri su se bas otvorili, kao da ih je desetoro, i mi malo dodadosmo i zacas pun gepek!
Na stolu boca kole i vode, a pod njim brdo piva u fisecima, kao kod onih “filmskih” klosara. Ispijes casu, spustis je na krilo i prelijes iz “fiseka” i tako redom… sve regularno i svi zadovoljni!
To je trajalao 2-3 sata, a onda je meni priplivalo pa sam otisao na snorkeling na deset - petnaest minuta. Minuti su brzo prosli pa je Dragana krenula da me trazi. Posto su se oni u medjuvremenu svi onako obuceni bucnuli u bazen, nije joj bio problem ni da tako “zaroni” u potrazi za mnom. Ne znam kako je kroz korale bosa i obucena i bez maske uopste stigla do mene, al znam da sam streknuo kad me dodirnula, bas sam se bio “zaradio” jureci neke stidljive ribice. Tek tada sam i shvatio da se tresem od zime pa smo krenuli napolje. Da sve ne bude po planu pobrinulo se nesto ostro, skoljka ili koral i otvor na mojoj sandali… osjetio sam prvo da je nesto puklo pa onda neki tup bol i pomislio ogrebah se. Tek posle jos jedne fiseklije skinuo sam sandalu i iznenadio se. Drugo iznanedjenje bilo je pola sata kasnije u vojnoj bolnici, kada je dr Ibro rekao upisao sam 3 a stavio 9 savova, eto da manje platite! Nemoj da mrdas 5 dana – trece iznanedjenje!
Petra je planirana za ujutro! Ajde da odlozimo dan – dva, al sta 5 dana da radimo u Aqabi? Posle 2 dana na previjanju, Ibro potvrdjuje “mirovanje jos nekoliko dana, Petra je vrlo zahtjevna i naporna”! Cini nam se da su svi Jordanci tako fini i nenaporni! Sigurni smo da su ovo do sada njaprijatniji i najbolji ljudi na koje smo do sada naisli!
Sledece jutro put pod noge – nema se vremena za ljencarenje! Put, mislim na bukvalno autoput, do Petre fantastican ali opet prolazi kroz nista, kroz klasicnu pustinju. Asfalt, dalekovod, nekakve antene i treperenje vazduha iznad vrelog pijeska. Poneka kamila i beduinski sator u daljini – nemas na cemu oci odmoriti.
Stigli smo do jednog gradica, ime mu nisam ni onda znao, Dragana kaze da je to Wadi Musa, uglavnom u njemu se nalazi Petra i grad vjerovattno od toga i zivi. O Petri ce Dragana, a ja samo mogu da pokusam da izrazim odusevljenje onim sto smo vidjeli. Dva dana smo se pekli, prasili i mucili pentrajuci se i zavirujuci u svaku mogucu rupu i potpuno je nagradjen nas trud i znoj. Danas to da uzmes i pravis u pustari bilo bi tesko, dugotrajno i skupo, a tek tada i sa cekicem od istog tj. tvrdjeg kamena… mnogo su bili vrijedni i pametni ti Nabatejci ili ko zna mozda su i to napravili vanzemaljci!!! Nogu nisam zalio, a ni ona se nije zalila, odlicno je posluzila!
Uvece posle zasluznog odmora i vecere resavali smo enigmu povratka kuci. Otpala je Sirija, Turska i Grcka su se koprcale, kada je iznenada ulecela Belgija sa nevjerovatno jeftinim letom iz Aqabe. Belgija – Srbija, to je vec bilo lako! Ura i to tri puta! Preskocene zemlje drugi put…
Do leta smo imali dva dana i noc, dje ih potrositi, opet dilemma. Logicno je vratiti se u Aqabu, ali dosadno… otici u Aman i mozda do Mrtvog mora, zanimljivo, ali onda smo tamo vrlo kratko i “trcimo” na avion… Petra je negdje u sredini, na oko 3 sata voznje i od Aqabe i od Amana! Sabirajuci i oduzimajuci Za i Protiv dosli smo do “loto” resenja. Ujutro cim svane pravac na autobusku stanicu pa u bus, prvi koji bude! Jutro je pametnije od veceri, sto ljudi kazu :)
U pekari ispod hostela sretosmo i jednog “Bosanca” majka mu u Bosni, a on odje s babom Jordancem odavno. Dogovorismo se da se nadjemo na muzici i picu… medjutim nije se pojavio ili ti ispali nas covjek ba?!?
Iiiiiiiii prvi bus za Aqabu, krece za 5 min, karta Ok, al hoce da nam naplati i za ranceve, taman koliko i za nas, drz’ ne daj, ni on, ni mi ne odustajemo… Drugi bus, krece za Aman za pola sata, ne naplacuje prtljag i eto nas kod njega! Krenusmo za 45 min, a onaj za Aqabu jos ceka, te nam bi jos milije sto idemo u suprotnom pravcu!
Aman, poveliki i lijep grad, cist i sredjen, u centru dzamija i crkva gledaju se preko ulice. I odje ima pravoslavaca, oko 2% ,cini mi se, i zive u slozi...
Na stanci nas spopali taksisti, al kad smo poceli da se gadjamo sa cijenama, svi odose osim jednog i bogami sa njim napravismo dobar deal! Prvo hostel, ostavljamo stvari, pa plaza – divlja, sat vremena pa nazad u grad!
Ulaz na regularnu plazu, sa tusiranjem nevjerovano skup, ova divlja sluzi domacima i ne izgleda bas uzorno, no to nama nije bilo vazno uopste. Taksijem do vode, pa pravac u blato – ljekovito! Pijeska nema, obala je od zemlje! U moru nema zivih organizama, salinitet preko 33% i ne samo da je slano, nekako je i gorko i nevjerovatno pece po usnama i ocima! Napolju preko 40, a voda samo 33゜C, prava milina! Da plivas ne mozes, jedva vadis noge i ruke, kao da si u nekom tijestu, al zato mozes da plutas kao balvan i da uzivas citajuci novine!
Nas dvoje i nekoliko Arapa, zamazani od glave do pete, starija zena komplet obucena i ona se kupa i maze, po ono malo koze sto viri… Taksista puni posude i obalom i morem, nosi kuci da se i tamo banjaju! U obliznjem potoku dva momcica peru konje i navaljuju da ih probamo, tu se ugurava i novi Q7, cudna kombinacija, pitam se da li ga je zamocio, mozda je zdravo za farbu :)?! Ubrzo dodje i pokretna cistijerna tj. tus nabudzen na nekom malom autu… divlja plaza nema sta!
Ono sto nam je ostalo od dana iskoristismo da prespavamo vrelinu, a vece za setnju po starom gradu. Vece prijatno, dosta zahladilo, taksijem smo dosli do brdasca sa citadelom sa koje se pruza pogled na rimski amfiteatar, na stari grad i brdasce preko puta zatrpano kucama i zgradama! Pogled na sve to je bio vrlo lijep, prijatna muzika sa bine – koncert u pripremi, parovi i porodice sa malom djecom koji setaju… sve je nekako bilo bas prijatno i lijepo i mnogo drugacije i bolje od onog sto smo ocekivali…
Polako smo se spustili uskim i krivudavim sokacima do vecih i zivljih ulica! Radnje sa suvenirima i “antikvitetima”, slasticare, svjeze cijedjeni sokovi i ostali vidovi “uzimanja” para na svakom cosku. Svi te zaustavljaju i pitaju odakle si, odmah se dohvate fudbala, kad cuju, poneko se sjeti neke nase rijeci, poneko i Tita spomene, pokoj mu dusi… uglavnom vrlo veselo i prijatno vece…
Na ulazu hostela nas je doceko gazda, stariji cojek, dvanaestoro djece… i raspricao se sa nama! Saznali smo da on ima sesnaestoro brace i devet sestara, sve od jedne majke, da ima problema sa najstarijim sinom, koji nas je inace primio, fin decko, jer nece da se zeni Jordankom, hoce strankinju! “Nije problem vjera, moze i hriscanka, ali mora biti nevina”! “E to je vec problem”, razocarasmo ga…
Posle ovakog dana bili smo zahvalni onom liku iz prvog busa! Ostalo je samo da stignemo na avion, sto smo i uradili. Uz put smo upoznali, mladog Jordanca Nazera koji prvi put u zivotu prica sa strancima i to na savrsenom engleskom i tako smo se nekako “zdruzili” da smo zavrsili na rucku u Aqabi! Dobili smo knjigu i kacket “Milana”, Dejo genije mu je omiljeni lik, za uspomenu i mi smo njemu knjigom uzvratili!
Moram jos da kazem da bukvalno ne postoji prodavnica, restoran ili bilo kakva druga radnja, a kazu i kuca u Jordanu u kojoj se ne nalazi slika njihovog kralja Abdullaha II ili njega sa porodicom! Obozavaju ga i kazu da je fantastican covjek!
A moram reci i ovo, za tih nekoliko dana u Jordanu i tih nekoliko “provozanih” auto-puteva na istim smo vidjeli samo jedan kamion koji nije bio Mercedes.
Sve u svemu Jordanci su bili fantasticni!
NesKo
Nabatejci su drevno arapsko nomadsko pleme koje je doslo na prostore arapskog poluostrva i na prostore juznog Dzordana pre vise od 2200 godina. Kao poznati karavanski trgovci bili su gospodari regionalnih trgovackih ruta, a trgovali su svime i svacim, indijskim zacinima, svilom, africkom slonovacom…Uspostavili su mocno kraljevstvo koje se pruzalo cak do Damaska. Oni su bili veoma pametni i prakticni jer su stalno prihvatali strane kulturne uticaje i vesto ih stapali sa svojom kulturom, tako da su stvorili jedan fenomenalan miks. A pored toga, Nabatejci su smatrani i jednim od najtalentovanijih naroda u istoriji. Petra, pustinjska prestonica, urezana u stene i skrivena, a neki je nazivaju i osmim cudom antickog sveta, upravo je prikaz vrhunca nabatejskog vremena. Prisutni grcko – rimski, egipatski, mesopotamijski i mnogi lokalni stilovi zajedno predstavljaju jedno divno umetnicko delo.
Zivot je nekada cvetao u ovom gradu, sve je vrvelo od trgovaca u prolazu i domacih. Istraftan poplocanim ulicma i citavim avenijama, terasma sa bastama, citavim sistemima za navodnjavanje i pijacu vodu, hramovima, umetnickom delima, pa jos i pozoristem… bili su ispred svoga vremena. Medjutim, nezaustavljivo rimsko carstvo je ubrzo unistilo sva sjajna nabatejska dostignuca i Petra je postepeno napustana, da bi u 14. veku potpuno pala u zaborav. Daleko od ociju ljudi, medju stenama, u sred pustinje dugo je bila izgubljena… sve do 1812. kada ju je svajcarski putnik Burckhardt ponovo otkrio.
Danas je Petra jedinstveno arheolosko nalaziste koje nudi dragocene izvore istoricarima, antropolozima, geolozima, arhitektama… u rekonstrukciji drevnog zivota. I kao glavna atrakcija Jordana privlaci neverovatan broj turista, sto i zasluzuje.
Malo konjem, malo kamilom i najvise peske, trebalo nam je dva dana da obidjemo Petru. Bili smo odusevljeni! Kombinacija ljudske i prirodne arhitekture u vidu viskih, strmih stena i u njima uklesanih kuca, grobnica, hramova, pozorista, stepenica… fenomenalno! Stvarno je tesko zamisliti kako su ti ljudi tako davno uspevali da sagrade toliko visoka, vrata i stubove… sve je ogromno i velelepno, i zaista te ostavlja razjapljenih vilica u neverici!
Glavni ulaz u petru, AS-SIQ, je impresivan prolaz, vise kao procep izmedju dveju ogromnih sarenolikih stena, dug 1200 m, dubok i uzak. Te litice se uzdizu i do 80m visine. Sa strana uz poplocan put se vide ostaci vodenih kanala urezanih u stene i raznih cudnih stena koje izgledaju kao neki spomenici. Na kraju prolaza odjednom izbija ponos Petre, AL – KHAZNEH, Trezor, ogromna gradjevina sa stubovima i dzinovskim vratima. Siroka 30m i visoka 43m sa genijalno isklesanom fasadom po stilu podseca na helenisticku arhitekturu. Nastala je oko 1. veka pre nove ere, kao grobnica nekog vaznog nabatejskog kralja, a kasnije koriscena i kao hram. Ime “Trezor” dobijeno je zbog beduinskog verovanja da su pirati u ogromnoj kamenoj urrni, koja se nalazi na centru drugog nivoa, krili faraonsko blagao i povremeno su u nju pucali u nadi da ce se domoci istoga. Spektakularan pogled na citav grad je sa “Visokog mesta zrtvovanja”. Penuci se stepenicama uklesanim u stene stize se na vrh brda gde su se odrzavale vazne religijske ceremonije i zrtvovanja nabatejskim bogovima. Odatle se najbolje vidi i pozoriste, koje lici na rimsko, a izgradjeno je u 1. veku nove ere i kasnije prosireno da prima oko 7000 ljudi. Odmah pored se nalazi niz kraljevskih grobnica, Ulica fasada i Ulica sa stubovima. Smatra se da je tu bila kao glavna avenija sa javnim zgradama, hramovima i radnjama, a i danas se mogu videti ostaci mermernih plocica. I na kraju setnje je ubedljivo najpoznatiji i nama najlepsi AD – DEIR, Manastir, na vrhu brda sa fenomenalnim pogledom. Umrli smo od smeha kad smo videli natpis sa strelicom “Pogled na kraj sveta”, i zaista… mogao bi kraj tako da se zamisli, pustinja, crna i golemi kamenjar, nista. U ovom Manastiru je snimana scena iz filma Transformersi, gde su sve to zapravo izgradili vanzemaljci… a stvarno se covek zapita za sta su im trebale toliko velike prostorije i vrata?!
Dragana
