Posle mesec i nesto dana puta, javno priznajem, mada vec duze vreme
mislimo o tome, da smo se ZEZNULI sto smo poneli ovoliko stvari… Evo priznajem!
Savet svim buducim putnicima… od svega po jedna stvar je sasvim dovoljna, a ne
kao mi po dve. Razmisljamo da se otarasavamo robe… neke poslati nazad, neke
razdeliti, kao sto smo u Kambodzi vec uradili.
Na ovakvom putu sistem vrednosti se skroz menja… nije vise ni bitno kako si
obucen, a i ako si neispeglan, niko nece zameriti. Izmedju tri stvari
konstantno vagamo, negde zakidamo, a negde moramo i da se otvorimo… smestaj,
put i obilasci. Za sada najvise stedimo na smestaju, jer nam apsolutno nije ni
bitno u kakvoj smo sobi, samo da ima vode i da je iole cista, jer najmanje
vremena smo tamo. Put zavisi od trenutne situacije, ali uvek se trudimo da
uzmemo najjeftiniju varijantu, gde nam je i vreme novac. Ali zato za ture,
obilaske i zezancije nismo
zalili para, maksimalno se trudimo da vidimo sve sto je moguce u tom trenutku.
Nesko je tu “zdraviji” razum, jer ja bih sve, i uvek jos…
Laos,
nekada poznatiji kao Kraljevstvo
LANE XANG – “zemlja milion slonova” je tek 1975.
postao demokratska republika. Iskonska netaknuta priroda, divlji slonovi, dzungle,
jedva pristupacne planine, prelepe reke, medju kojima i Mekong,
hiljade kitnjastih zlatnih hramova, neistrazenih pecina i vodopada… Ova nekako
malo “zabacena” i ne jos potpuno otkrivena zemlja ima neodoljiv sarm!
SABAYDEE (dobar dan)… Prvo sto te nauce i sto pise na svakom koraku je
nekoliko osnovnih fraza na lao jeziku, sto je bas lepo, jer smo ih stalno
koristili. VIENTIANE
nam je posle Vijetnama delovao kao “civilizacija”. Culi smo price da su od svih
tih zemalja jugoistocne Azije najljubazniji Kambodzanci i Lao narod… u sta smo
se i sami uverili. Umesto tri, ostali smo osam
dana, i umesto planiranog samo glavnog grada, obisli smo jos dva mesta, sto je
bio pun pogodak!
Jos u Kambodzi smo se prvi put susreli sa
minijaturnim, cvecem zakicenim kucicama, sa svecama, figuricama i cesto
pirincem ili sokom na njoj… u Laosu
ih takodje ima na svakom cosku i one predstavljaju deo ANIMIZMA, sistema
verovanja koji ovde koegzistira sa budizmom. Lao narod veruje u “PHI” (duh,
dusa) koji nastanjuju ne samo ljude i zivotinje, nego i biljke, kamenja
prirodne pojave, planine i reke… Phi ih posecuje u snu, cesto dajuci savete i
razne predloge, koji se uzimaju za ozbiljno. Oni su svuda okolo, mogu biti
dobri i losi… nesto kao azijska verzija duha iz lampe. Da bi se zastitili i
pokazali postovanje, ljudi prave male Phi kucice i stavljaju ih obicno u bastu,
gde su duhici zasticeni od sunca i kise, sa hranom i picem.
Vientiane, iako najveci grad u celom Laosu,
deluje kao neka mala varosica na reci Mekong.
Oni nemaju izlaz na more, ali zato su im reke izvor zivota. Nas hostel je bio
smesten na samoj obali, pa smo bili u centru desavanja… mislim, odmah do nocnog
marketaJ. Isti sarenis kao u Kambodzi i moja
vecita zelja da kupim sve… ali na zalost osta samo zelja. Obisli smo, malo
peske, malo tuk-tukom Jutarnji market- Lao verzija nasih pekingskih hangara,
PATUXAY – veliki spomenik, nesto kao trijumfalna kapija na Lane Xiang aveniji i
velicanstvenu zlatnu stupu THAT LUANG, koja je nacionalni simbol. Culi smo da
skoro svako selo ima svoju verziju ove svete stupe. I na kraju, stigli smo da
odemo u XIENG THUAN, ili Budin park, kako ga jos nazivajukoji nam se najvise
svideo. Malo dalje od grada, na obali neki monah je poceo da gradi dzinovske
betonske statue budistickih i hindu likova u pokusaju da ujedini dve vere.
Ljudi, to je prelepo! Kao da si u nekoj bajci gde se u jednom trenutku sve oko
tebe skamenilo… toliko je nestvarno! Dzinovski Buda, dugacak 50m, lezi skoro
celom duzinom parka i kao da sa osmehom mirno posmatra strasne hindu bogove sa
zmijama, u obliku troglavih slonova, sa svinjskim glavama, neke plesace,
meduze, ogromne kosnice, kule i razna druga cudesa…
Posle samo jednog dana u glavnom gradu,
resili smo da odemo u VANG VIENG, malo selo ka severu Laosa, koje je
pravi “backpackerski raj”. To je jedno mesto gde ljudi, vecinom omladina, po
ceo dan vise na tubingu – deo na reci (3km) krcat barovima iz kojih u glavnom
tresti Bob Marley, gde se u kamionskoj unutrasnjoj gumi spustaju niz reku. To
bi sve imalo smisla, cak bilo zanimljivo, u kisnoj sezoni kada je voda nadosla
i brza, ali ovako nam je delovalo presporo i
skroz dosadno… dok nismo
saznali u cemu je zapravo fora… pola ljudi je “high”, a pola pijano, pa im je super
trip da “lebde” po reci. Ovde su popularni “happy” sejkovi (od magicnih
pecurki) sa raznim ukusima…
culi smo samo. Ja htedoh da probamo, ali nismo,
sprecio nas Neskov zdrav razum. Mi smo isli na organizovanu turu gde smo se
posle Slonove pecine i tubinga kroz Vodenu pecinu spustali 10km kajacima niz reku,
pa smo kroz tjubing oblast tako i prokajakali… Vrlo je neobicna atmosfera! Svi
su ekstremno raspolozeni, nasmejani i razigrani… najbolja je scena bila kada je
jedan “razvaljeni” dekica sa brusom na grudima ludacki skakao po vodi, prskao
nas i mahao… Posto je kantica pica isplativija
od case tako smo i mi opalili po kanti
mohita, izlezavajuci se po razapetim lezaljkama… prava uzivancija. Ovde je
zurka 24 sata. Nakon celog dana bancenja na reci, ljudi se sa sve kanticama sele u klubove
i kafice po centru, gde djuskaju do zore. A za one koji nisu za ludovanje, bukvalno u svim
restoranima pustaju seriju” Friends”, pa mogu da kuliraju uz jeftinu klopu.
Ne usudivsi se jos uvek na iznajmljivanje
motora, uzeli smo bicikle i po prasnjavom putu, zaobilazeci krave i kokoske
isli smo do Poukham pecine i Plave lagune. Da
ne bismo bez veze placali besmislenu mostarinu, preko sklopocije od mosta,
bajsevima smo pregazili Nam
Song reku. Ovde ima bas dosta pecina i lokalci postavljaju natpise sa nazivima
totalno bez ikakvog reda kako bi naplatili ulaz, lampu ili vodica. Mi se
zeznuli par puta. Poukham je jedna od najvecih
i najlepsih pecina koje smo ikada videli, zavlacili smo se bas duboko u mrkli
mrak, gde bi bez lampe i u onakvoj tisini covek lako mogao da pomisli da je
umro. Njima pecine sluze i za molitve pa se u skoro svakoj nalazi bar jedna
statua Bude. Plava laguna je kao neko jezerce neverovatno lepe plave boje sa toliko
ledenom vodom da te srcka strefi. Ali na onih vrelih 35-6 stepeni, prijalo je.
I da li bi bilo suvisno pomenuti da je Nesko skakao skoro sa najvisih grana
drveta u lagunu… ili cim vidite to drvo na slikama vec pretpostavite.
Sve u svemu, Vang Vieng, koji nije ni bio
prethodno u planu, vec smo culi od drugih putnika i sa blogova, ostavio je na
nas utisak jednog vrlo cudnog i zanimljivog mesta. Odlicno za provod! Ali s obzirom da smo imali samo dva
dana ovde, a i Nesko nije neki party tip, nismo
osetili njegove cari u pravom smislu…
Minibusom 5 sati jos severnije i stigli smo
u LUANG PRABANG.. Putevi u Laosu,
sa nenormalnim krivinama i uzbrdicama, kravama, psima i sad vec “pokojnim”
patkama koji stalno izlecu, doprineli su da ovo bude doslovno najmucnije
putovanje za oboje. Ne samo sto smo se plasili za svoje zivote (i ostalih
slucajnih prolaznika) nego smo se sve vreme koncentrisali da ne bacimo peglu u
sred onog busa… u kom je jos pride i klima bila nariktana da nas zamrzne u
pojam. Cas vruce cas hladno, neudobno tesna sedista… jedva prezivesmo!
Potrefilo se da smo bas na pravom mestu u pravo vreme… 13. april je
zvanicno poslednji dan stare godine, sledeci dan je prazan, nicemu ne pripada,
i 15. april je pocetak Lao Nove godine ili festivala PI MAI LAO. Ovo je vreme
da se spere sve lose iz proslosti i pozeli bolja buducnost, sto se u Laosu
simbolizuje polivanjem vodom po ceo dan, i to svih 7 dana koliko traje. Tako
smo i mi za prociscenje i blagoslov bili ispolivani do gole koze. Nigde u
citavom Laosu
se ovaj festival ne obelezava kao ovde u LPB. Zivopisna parada gde maskirani
ljudi i deca u nosnji plesu i izvode svasta nesto, i tako prate statuu Prabang
Bude u hram May da mu se mole. Takodje postoji i verovanje da treba pustiti
nesto na slobodu, pa su se svuda prodavale pticice u kavezima ili ribice u
kesicama… i mi smo oslobodili
par pticica.
Ovo je “zurka” na ulicama od jutra do
mraka, svuda okolo glasna muzika, omladina u dzipovima sa kantama vode, zalivaju koga stignu… znaci,
nema teoretske sanse da ostanes suv. Ali nije to sve, tako natopljenog te jure
i mazu brasnom, nekim cadjavim uljem ili raznim bojama. Svi su nasmejani,
razdragani i orni za prskanje. Mnogo nam je bilo lepo.
LPB, ponos Laosa, nekadasnja prestonica, a
danas i deo UNESCO svetskog nasledja, skroz je nekako “duhovan” sa svim svojim
hramovima. Ovde dolaze monasi iz citave Azije da se predaju Budinom ucenju. Postoji cak i obicaj da se svaki dan u ranu zoru, monasi
setaju ulicama, a ljudi im daju nesto za jelo… Tako smo i mi poranili jedan dan
da ih pocastimo malo… kad se vec valja!
Isli smo na velicanstvene KUANG SI vodopade,
gde smo se i malo brcnuli, i gde je moj dragi morao prvi da prepliva ispod
vodopada. Svaka mu cast, nije izgledalo nimalo jednostavno. Sledeci dan smo
jahali slona… To ucvrste klupicu njegovim ledjima gde mogu da sednu dvoje, a
vodic mu jase na vratu i govori gde da ide. Probali smo oboje, a meni se
posebno svidelo da mu jasem za vratom. Covek bi rekao da je sve to kilavo i
usporeno, ali verujte mi, uzbudljivo je kad se penje i silazi niz strmine. Nasa
slonica Boum me je surlom isprskala kada smo prolazili kroz reku, usput
ispljuvala i izblatnjavila. Naravno,
oprostila sam joj, jer je tako slatka!
Velicanstveni Mekong nije bio u svojoj
punoj snazi u sred susne sezone, al je bio prepun cudnih duguljastih brodica… i
tu smo morali malo da okvasimo nogice. U kisnoj sezoni postoji i varijanta da
se brodom plovi do glavnog grada oko 11 sati… i to bi bilo zanimljivo probati.
Da bismo izbegli onaj uzas od puta, jednoglasno smo se slozili da letimo nazad
za Vientiane. Odatle
dalje za Bangkok,
posto su zbog tajlandske nove godine vozne bile rasprodate, isli smo VIP ultra modernism,
svemirskim autobusom.
Na raskrscu dveju reka Mekong
i Nam Kham, i sa neverovatnom praznicnom atmosferom, LPB je ubedljivo
najsimpaticnije mesto u kome smo bili. Zemlja 49 etnickih grupa, sa prelepim
sarenim nosnjama i srebrnim nakitom, gde su krezave bakice sa lulom u ustima
cesto vidjena slika, i sa nezaboravnim provodom…
definitivno Laos
je najzanimljiviji u svakom smislu od svih zemalja koje smo do sada obisli.
Dragana
Laos –
osim ove rijeci i da je tu nedje uz Vijetnam, o ovoj zemlji nisam
nikad nista znao. Jedan Vijetnamac nam rece da
su cudni i da im je hrana odvratna, drugi da su glupi, kad sam proucavao
malariju bili su na spisku, kada smo trazili hostel za Vientiane, dva sajta su
nam ukupno
dala samo 7-8 istih. Procitali smo da su u odnosu na komsiluk, jednostavno
zaboravljeni! Sta smo sve ocekivali… ni sami ne znamo, nesto slicno Kambodzi!?
Setnja Laosom odvijala se u trouglu Vientiane
– Vang Vieng – Luang Prabang – Vientiane, 3 ne toliko udaljena mjesta, a 3
totalno razlicite price. Takodje, Kambodza, Vijetnam i Laos, 3
komsijske, geografski, istorijski, vjerski isprepletane, a potpuno drugacije
zemlje! U Laosu
nam se desilo nekoliko stvari po prvi put na putu, pa cu i zbog toga ponekad
povuci paralelu izmedju komsija.
Od samog slijetanja iznanedjenje, potpuno
neocekivana vrucina, mrak pao a 36, nidje daska vjetra… U zgradi aerodroma
prijatno, po svakom pitanju, vadjenje vize, taksi sluzba, voznja do grada – nevjerovatna kulturica.
Niko ne juri, ne nudi, ceka se red, sredjene ulice i saobracaj, cak poneko i
stane pjesaku – ne mozemo da vjerujemo! Hostel OK, a pored i oko njega desetine
slicnih! Ljudi za ulicnim tezgama totalno cool, ako pitas, oni odgovore,
tuk-tukisti isto. Milina!
Laoski
tuk-tuk je pravi teretnjak za kambodzanca, koji je bio prikolica koja se kaci
na motor. Ovaj je vrlo robusna sasija “nakalemljena” na trotockas, automobile
pa cak i na kamioncic. Izgleda vrlo mocno i ludo sareno! Automobila je znacajno
vise i motora znacajno manje no u komsiluku, pogotovo Vijetnamu. Auta su
toyot-a na 1001 nacin, nevjerovatno,
kao da ih dzabe dijele! Jedan od vidova zabave omladine je izgleda i voznja u
tovarnom sanduku uz pivce i zezanciju. Radnje su bile uredne i dobro
snabdjevene i sa hranom koje nije bilo kod komsija. Restorani i kafici vrlo
dobri, malo skuplji od Vijetnama, cini se. Utisak za ovo kratko vrijeme govori
da se u Laosu
zivi mnogo sredjenije i srecnije od ocekivanog!
U okolini hostela nalazilo se nekoliko
hramova, koji ne mogu a da ne upadnu u oci. Zubate ptice, rogati zmajevi koji
rastu iz krokodilskih usta, zmije-zmajevi sa 3, 5 ili 7 glava plus sve u jarkim
bojama, pri cemu dominira zlatna i crvena. Fantasticno, ne znas dje prije da
pogledas, sta i kako da slikas! Duborezi u drvetu, u kamenu, vitrazi od
raznobojnih ogledalaca… ja sam bio totalno odusevljen! U glavnom hramu –
zlatnoj stupi sve ovo samo na jos vecem nivou. Nevjerovatno i da sam sve ovo procitao, kao
sto cete vi, pa onda video, kao sto cete vi, nadam se, opet bih bio zapanjen!
Kad dosjes sebi, zapitas se koliko samo para ovi ljudi daju za zlatnu boju?!?
Osim hramova, Budinog parka i trijumfalne
kapije, naravno
i marketa, ako pitate Draganu, nema sta mnogo da se gleda, pa smo se pokupili u
“cuveno” selo Vang Vieng. Cuveno je po dangubljenju u unutrasnjoj gumi od FAP-a
nizvodno i u tuk-tuku uzvodno i tako u krug… Ja sam prosto odusevljen takvom
idejom i njenom realizacijom! Kako neko nase selo sa recicom ne smisli nesto
tako “cool” i napravi nevidjeni biznis,
moderni seoski turizam za mlade zeljne ludovanja i davanja parica za razne
gluparije??? Kako i kome nesto takvo padne na pamet??? Svaka cast!
Put do tamo bez odusevljenja za mene, iako
je opisan kao nevjerovatan… planine, dzungla, recice, neunistena priroda… stvarno
lijepo, mada i mi imamo toga, i to sa manje prasine i ljepsim selima!
Zanimljivo je sto se od centra grada pa do jedine cistine na proplanku srecu
fudbalska igralista, prava, velika, cak i zene igraju! Izgleda odbojka vise ne
pali! Takodje, slicno nama, njive nasipaju kamenom i od njih prave podloge za
hale… Bus pun puncijat i to sve sa plasticnim stolicicama kroz hodinik i oko
vozaca! Medjutim, to nije nista
naspram buseva koje smo sretali sa cak motorima i ponekom ljudskom spodobom na
krovu. Uvod u nepalski javni saobracaj razmisljam! Prvi put se desilo da nam
neko naplacuje WC i to kao “Toalet service” u kome ti kutlacom “pustas” vodu ili
ti servisiras :). Cijena je ispisana na vratima i spolja i iznutra, ne mozes
reci nijesi video ili znao… nije skupo i cisto je, pa je sve to OK.
Stigosmo, podne proslo, dok se smjestismo i
jedosmo, okasnismo i za pecine i za gumovanje. Dragana bi na obje strane, a ne
moze ni na jednu, ja bi mozda, a mozda i ne bih uzeo motor, al automatici
rasprodati, ona bi i ovaj manuelni…oboje nervozni! Uglavnom dohvatismo se
bicikala, pa krenusmo polako, nedje… Dodjosmo i do nekog mosta, traze pare,
sitne do duse, za prelazak! Ja ne mogu da vjerujem i ne dam! Dragana me smiruje,
pokazuje tablu sa obavijestenjem i cjenovnikom na oba jezika – svi placaju… Ja
sam i danas siguran da je to samo za vesele turiste! Vozimo se prasnjavim i
kamenjavim putem, skoro bez cilja…da potrosimo ostatak dana, mozda vidimo jednu
od sto pecina. Rukom pisan
putokaz, hvalospjev o pecini nas usmjerava kroz njivu ka brdascu. Stigosmo do “office-a”,
3 klinca igraju karte u hladu kartonske kucice. Kupismo karte, jedan od njih
krenu sa nama… posle 500m kroz sumicu i uzbrdo, pred samim ulazom u pecinu, pita
da li imamo lampe, jer bez njih ne mozemo?! Ajd uzesmo, “Posto?” pitam, odgovor
ne dobijam! Obidjosmo pecinu za 5 min, ja
takve nekolike na selu imam – vec sam nadrndan na Draganu sto je zapela da
vidimo bar bilo sta! To smo i dobili – nista!
Jos na izlasku decko trazi pare zato sto nas je vodio i sto smo koristili
lampe! Pare su nikakve, al kad je on bezobrazan i ja sam malo pa mu ne dam nista i objasnjavam mu da
se prvo kaze cijena… Zence me ubjedjuje – oce da plati i nadjosmo se sa njim na
pola! Dadoh pare, nema da vrati kusur, ono taman pola! Hocu da mu uzmem pare,
on ne da – vratice nam na izlasku! Otrca ko lud i ostavi nas da se snalazimo
nazad. Bio sam ubijeden 100% da ce sva trojica ili bar on sam ispariti zajedno
sa kusurom, a ne daj Boze i sa biciklima, i vec sam smisljao sta mogu da im uradim… srusim office,
putokaz… i ovako nesto, zajedno sa mojim nasilnickim razmisljanjem, nam se prvi
put desilo na putu. Nadjosmo ih i dobismo kusur, a oni nastavise da kartaju.
Tad sam rijesili da vise necemo da gledamo porodicne, “no name” pecine.
Pri povratku zanimljivi prizori, recice i
klimavi, bukvalno viseci i drhteci mostici, povorke goveda, pranje traktora,
motora, tepiha i posudja u istoj recici tj. na istom mjestu, takodje
rashladjivanje ljudi i kerova u njoj… sve uz osmijeh i veselo “sabajdiiiiii”… Posle vecere i “frendova” vracamo se u hostel – opet nova
situacija na putu – nema vode, restrikcije, ali ispregovarah da nam pusti malo.
“7 min OKeeeeej”? OK – sta drugo da kazm…
Novi dan – bice bolji nadam se! Umjesto gumiranja, izabrali smo
kajakiranje “all day” koje ukljucuje
i 2 pecine, kroz jednu se gumira, lokalna sela, rostilj… i sve to za vrlo
pristojnu sumu. Nismo pogrijesili, bilo je mnogo
dobro, zanimljiva voznja i vodici, divna vodena pecina (((onu drugu necu ni da
pominjem da ne kvarim ostalo))), 10 km kajakiranja povremeno i po malim brzacima,
cak smo se i prevrnuli! Jos se ne usaglasismo cijom greskom! Camci
su bili tako lagani i upravljivi da smo se oboje primili, pogotovo ja, lijevo –
desno, u krug, pa u rikverc, uz put zapljuskivanje ostalih posada, lezeci,
stojeci… i odjednom granje juri ka nama, Dragana zalijeze, ja se “vadim” do
kraja… oboje u vodi, camac preko nas, jurim aparat i stvari, sreca dobro sam ih
privezao, veslo odeeee… Od Kambodze jurim bivola da ga uslikam, non stop, il
daleko, ili mi u prevozu… al na kraju ih ulovih. Scene kao iz Afrike, krdo u
vodi, vire samo nozdrve i ogromni rogovi!
Stigosmo do strasne “tubing oblasti”,
muzika tresti, i domaci i stranci klimaju glavama, isarani, ofarbani kao da ih
je nesto malo pomjerilo iz cistog razuma. Odbojka u blatu do koljena, besplatno
otkaceno skakanje sa neobicno visokih i visecih ljuljacki, ludi tobogani, kante pica ktrcate
ledom, zbog jedne takve sam bio na antibioticima par dana kasnije… Ovaj dan me
je potpuno ispunio i bio sam za to da sjutra ponovimo sve isto i preskocimo
“glavnu” pecinu i lagunu. Naravno
to bi bio nedopustivi luksuz u nasoj jurnjavi sa danima i mjestima, pa smo opet
uzjahali bajsove, planinske ovaj put, prasili i bili zaprasivani 7-8 km,
podesavali upravljace, brzine, namjestali kilavi lanac, zamazali se, bili navuceni
na laznjak i to od “ozbiljnih” ljudi, fino pitali jel to to – yeee, platili i
za 2 min, uz sumnjiv nedostatak posjetilaca, unakrsnim pitanjima provalili da
je to “slicna” pecina i bara za kupanje, teatralno trazili i dobili “our mony
back” - ali isplatilo se! Dobro smo se ohladili, vidjeli strasnu pecinu i
uzivali u vratolomijama lokalaca, koji onako skroz obuceni i obuveni, direkt sa
motora uskacu u ledenu vodu, vise na konopima, guraju se po granama kao mladi
majmuncici! Nije da nismo
i mi skoknuli koji put :)
Srecom il nesrecom, opet po prvi put, vec
placene karte za veliki VIP bus do Luang Prabanga, sa dovoljno mjesta za moje
noge, su isparile pa smo dobili brzi i skuplji, naravno uz doplatu, kombi
prevoz. Brzi – kraca voznja, al totalno luda, kombi – bolja klima, al otkide
glavu. Ni sad ne znam sta bih izabrao… Prvi put posle osnovne skole nam se
obojema povracalo, mene glava zaboljela, sto je nezabiljezeno u mojoj istoriji
bolesti, vezao sam i majcu oko cela, stegao, pokusavao da spavam, da se
osvjezim, povratim, pa cak i stomak olaksam na pauzi, al ne pomaze… morao sam
da popijem prvi brufen u zivotu. Srecom djelovao je! U slicnom stanju su izgleda
bili i ostali sapatnici, tako da smo se zblizili, a podobro i upoznali sa
momkom i 3 djevojke iz Australije. Putovali su po BiH i CG, mi po njihovim
krajevima, pa smo imali o cemu da naglabamo… Kasnije smo se sreli par puta i
stvarno su OK, mogli bi se sa njima lijepo druziti.
Luang Prabang – promasen u planiranju, pa
zatvoren direktan put iz Hanoia do njega, pa u
Vang Vieng ce mo samo… do zadnjeg trena nismo
znali da cemo ici tamo ! A dosli smo na pravo mjesto u pravo vrijeme! Kompletan
tretman, tusiranje, piling brasnom, maske od pregorelog ulja i zavrsni sloj u
raznim bojama! Da se tako nesto kod nas desava, sigurno bi bilo mrtvih, mislim
se… ma 100%. Sve u svemu vrlo zanimljivo i vlazno do kraja, 75-ti put smo se
presvukli na aerodromu, pred ulazak u avion jer se tu stvarno nisu prskali! Aerodrom smijesan, mali,
odmah na ulaznim vratima te proguraju kroz skener i izlijepe naljepnicama da su
te pregledali… struja je nestala 2 puta, nastala trka sluzbenika i pijukanje
masina… al kao sto vidite uspjesno smo stigli do Tajlanda.
Grad, naselja, sela uz rijeke odskacu od
komsiluka, al ono sto ih povezuje su planinska seoca. Pletene bambusove kucice,
sa zakrpama od pleha ili kartona, malo izdignuta od zemlje... Kroz otvorena
vrata unutra vidis nista, leze na podu, u
lezaljkama il ispod kuce u hladu, svukuda prasina… oko kuce zivina zatvorena u
pletene korpe naopako okrenute, golisavi malisani,
poneka kravica ili ogroman bivo – scene iz Kambodze. Ne znam odakle im voda za
zivot, a kamo li za posipanje prolaznika? Sto veci uspon i planina, to jadnije
selo i vise ljudi sa puskama. U “uniformi” u civilu, setaju putem, leze pored
istog u hladu kakvog kartonskog zaklona, nas ni ne gledaju… neko “objasni”
cuvaju put i turiste! Zasto i od koga, Bog zna?! Cak je i u Vientianu, Budinom
parku, bila ekipica koja je patrolirala…
Pored razne vrlo ukusne hrane, fantasticnih vocnih
sejkova sa ulice, samo izaberes casu ciji vocni sadrzaj ti se svidja ubacis dodatke
i muckas na licu mjesta, moram pomenuti raznjice od jaja! Nekoliko jaja
nataknutih na sipku i izgrilovanih na rostilju…nismo se usudili da probamo,
pomislili smo da mozda unutra ima skoro “gotovih” pilica!
Od VV sam poceo razmisljati, a u LPB
definitivno potvrdio da nasi Cigici vode porijeklo
iz Laosa!
Nevjerovatno
slicne face, pogotovo frizure, sarenilo, sitne prevarice, u opticaju Eur, USD,
Tajlandski Bat i njihov Kip, daj sta das, pjevanje i djuskanje uz zvucnik na
svakom cosku, ludacka proslava praznika, koji se pogodi skoro u proljece,
voznja u “gepeku” i na krovu… Treba ozbiljno o ovome razmisliti, pogledati i
Indiju i javiti ljudima dje im je otadzbina!
Na kraju, lako se zaborave naporne voznje,
lazne pecine i lagune, komarci, a pamti se puno dobrih i zanimljivih prirodnih
i ljudskih prizora. Stvarno je bilo neocekivano dobro - fenomenalno!
Steta sto nemaju more…
NesKo
