Put iz Kambodze u Vijetnam nam ne bi toliko
tesko ni pao da je trajao 9 umesto 13 sati, i da smo isli direktno, kako nam je
receno, a ne presedali u Phnomphenu… Ali barem je vredelo videti predjele
Kambodze i Vijetnama, kao i uocavati njihove razlike. A i ovo je bila prva granica
koju smo presli autobusom.
Prvi i najblizi susret sa Vijetnamcima, i
uopste jedan od boljih izbora smestaja bio je Long guesthouse u Ho Chi Minhu.
Stara vijetnamska porodica Long imaju samo dve sobe koje izdaju i bukvalno
goste primaju kao svoje rodjene… Ona nam je spremala dorucak uz pricice iz svog
zivota. Uputila nas je kako i kojim redom da obilazimo grad… tako da smo imali
priliku da saznamo od nje nesto vise o zivotu u Vijetnamu. Oni oboje su
profesori engleskog, jos uvek drze casove privatno, i to bas tu u trpezariji sa
velikom tablom… Bilo je stvarno smesno kada je bakica Long, objasnjavajuci
razlike izmedju vijetnamskog i engleskog jezika, uzela kredu u ruke i pocela da
predaje… Odmah se preobrazila u uciteljicu, gde smo se Nesko i ja (usred dorucka)
ponovo nasli u djackoj klupi…
Istorija Vijetnama je toliko “komplikovana”
da se tu ne zna ko je lud, a ko zbunjen. Pokusavsi da raspetljam neke konce,
jedino sto sam shvatila je da su njih svi redom napadali… Kina, Japan,
Francuzi, Ameri... a i oni su se krljali medju sobom. Na kraju se sve svodi na
taj zakljucak koji smo culi skoro od svih kolega putnika da su oni po malo
agresivan i nervozan narod (sto mi sami nismo
osetili) i da nije ni cudo sto su takvi posle toliko ratovanja… Ali definitivno
od Kambodze, Laosa,
Tajlanda i Vijetnama, oni kao narod su najmanje omiljeni, ali opet i sve to je
relativno i zavisi kako dozivis jednu zemlju.
Njihova arhitektura nam je bila veoma
neobicna, kucice su uzane, visoke i tik jedne uz drugu. Iz glavne ulice kad se
zadje u neki sokacic, tu iza je citav sistem zbrckanih ulicica i prolaza, kao
lavirint. U takvom jednom se nalazio i nas hostel, pa smo ga nekoliko puta i
promasili.
Za jedan dan smo obisli i stari i novi deo
grada, market BINH TAY, parkove, zgradu opere, muzeja, nekoliko pagoda… Ono sto
definitivno odmah upada u oci su milioni ljudi na motorima, zuje okolo kao
citavi rojevi pcela, preci ulicu je gotovo nemoguca misija, sem ako se ne
prisljamcis nekom iskusnom Vijetnamcu. E kad smo videli da ne mozemo da ih
pobedimo, mi smo im se pridruzili… iznajmili smo “taksiste- motoriste” i vozili
se dva sata po ulicama HCM. To je zaista neverovatno
koliko su oni vest i kako se provlace, par puta sam samo zazmurila od straha, i
ostala je misterija kako smo prosli bas tuda. Bila je to prava avantura!
Hrana, odeca, obuca je i ovde jeftina, ali
opet za nijansu skuplja nego u Kambodzi. Naravno, mi smo jeli u restoranima
njihovu hranu (uglavnom pirinac i nudle) sto nam posle kineske nije
predstavljalo nikakav problem. Najcesce smo jeli vijetnamsko tradicionalno jelo
PHO, vrlo ukusna supa sa
nudlama i nekim mesom za samo 1,5 USD. Eto mama, jedemo i supe!
Sledeci dan, s obzirom da smo isto vece
kretali vozom u Hoi An, imali smo vremena da obidjemo samo cuvene CUCHI tunele.
U tim neverovatno malim otvorima i prolazima su se
Vijetkongovci za vreme rata krili i iz njih napadali neprijatelja… Mi smo, naravno, morali da
probamo da prodjemo kroz neke pristupacnije, dok je Nesko uspeo da se zavuce i
tamo gde niko drugi nije smeo…
Dalje putovanje nocnim, spavacim vozom do Da Nang-a
proslo je brzo, a kako smo pola puta bili sami u kupeu, uz pivce, “domace”
sendvice i muziku, bilo je i zabavno. Ali sledeca voznja prigradskim autobusom
do Hoi An-a je bila pravi dozivljaj! Rekli su nam da uhvatimo jedan zuti bus na
stanici (koja uopste nije ni licila na stanicu, osim jedne jedine table na
kojoj je bio smesno nacrtan bus) i kako se vozac nije ni najmanje trudio da
staje na tim istim stanicama, kondukter je u pokretu bukvalno hvatao, ubacivao
i izbacivao putnike. Tako smo moral i mi da uskacemo… Pored
bicikla, gomile korpi, mirisa luka i drndave voznje od sat vremena, stvarno je
vredelo iskusiti ovakav pravi lokalni prevoz za neverovatno sitne pare.
Hoi An, malo ribarsko selo na moru, u centralnom
Vijetnamu, je kao da se vracas kroz vreme u proslost… stare kuce, neke ulice
cak bez asfalta, uvece osvetljene sarenim lampionima. Bas je nekako romanticno!
U hotelu smo imali bazen pa smo maksimalno uzivali. Moram da priznam da sam se
malo razocarala jer je more bilo nekako zamuceno, sivo, a cela plaza sva u
“izmaglici”. Bio je jak vetar, talasi veliki… Zakljucili smo da se ne bismo
ovde vratili na letovanje… Mislim, sam Hoi An je svakako lep i ima svoje cari,
ali to svakako nije more. Specijalitet ovog mesta je CAO LAO, isto neka vrsta
nudli, ali bas bas ukusnih!
Opet shvativsi da treba vise da stedimo,
umesto voznih uzeli smo vise od duplo jeftinije karte za spavaci autobus. Ljudi
spakovani u uzane krevete-konzerve kao sardine… meni je bilo zanimljivo i mogla
sam da spavam, ali Nesko se bas izmucio jer nije znao gde da spakuje svoje
noge. Uglavnom preziveli smo nekako. Primetili smo da je vozac na svakom
stajalistu na sofersajbni palio mirisni stapic za srecan put… pa taman kad
izgori, krecemo dalje.
U rano jutro, docekao nas je kisni i
sumorni Hanoi.
Iako glavni grad, po izgledu se ne bi reklo da je u bilo kom smiclu napredniji
od HCM. Verovatno sto su ga Ameri 1976. izbombardovali u pojam, pa se od tada
jos uvek sabiraju. Nas hostel je bio u centru Stare cetvrti (Old Quarter), tako
da smo jedan ceo dan, proveli upravo lunjajuci po tim starim ulicama, medju
nabacanim, sabijenim, a ponekim i raspadnutim kucicama. Buka, dreka, guzva…
cinilo se da je oko nas opet bar million ljudi na motoru. Jedini muzej koji smo
posetili nakon setnje oko jezera je bivsi zatvor HOA LO. Sagradili su ga Francuzi
1896. da bi stavljali u pritvor i mucili politicke pobunjenike. Meni je bilo
zanimljivo da proucavam crno-bele, izbledele slike tih muskaraca i zena koji su
se borili do krvi za svoj ponos i nezavisnost od kolonizatora. Prikazane su od
njihovih posuda iz kojih su jeli, zatvorske uniforme, knjiga koje su citali, do
sprava za mucenje, ubijanje, tamnica, ali i prolaza kojim su neki uspeli da
pobegnu. Kasnije su taj isti zatvor koristili i za americke pilote koje su
hvatali za vreme rata. Tu mi se nije svidelo to sto u jednoj prostoriji pustaju
dokumentarac o bombardovanju, slike porusenog Hanoi-a,
portrete izmucenih americkih zatvorenika izgubljenih pogleda, a u samo sobi
preko puta “cvetne” slike doceka Busha i Klintona, Vijetnama i Amera u super
odnosima, i price sa slikama gde pokazuju kako su “divno” tretirali americke
zatvorenike (igraju odbojku, kartaju se, slave Chrismast…). Malo mi je bilo
muka od svega ovoga!
Prvi put posle dugog vremena uzivanja i
opustenosti na ovom putu, osetila sam bukvalno neki “uzas” u sebi… ne znam ni
sama kako bih ga opisala… da li je bes, mrznja, briga, strah, nemoc da se bilo
sta promeni… ili sve to zajedno.
Na zalost, sivilo, izmaglica i dosadna
kisica su nas pratili i dva naredna dana koja smo proveli u HA LONG zalivu na
krstarenju. Uvrstan je u listu svetskog nasledja i bio je u uzoj konkurenciji
za 7 svetskih cuda prirode… na nas nije ostavio nista poseban utisak. Bilo nam je lepo na
brodicu, sem cinjenice da nam je soba bila odmah do gromoglasnog drndatora
generatora… upoznali smo dosta zanimljivih ljudi, putnika poput nas, od kojih
svako ima neku svoju pricu i rutu. Najvise su nas odusevili oni koji putuju
sami… bas su hrabri!
Ha Long zaliv obuhvata oko 2000 malih nenaseljenih
ostrvaca, koji prema legendi predstavljaju prosute bisere od “spustajuceg
zmaja” koji je vijetnamskom narodu vekovima pomagao u borbi protiv napadaca.
Skrivene medju njima nalaze se stotine pecina od kojih smo mi posetili jednu od
najlepsih - THIEN CUNG.. Avaj, sve bi to zaista bilo lepo da oni nisu zakitili (sami po
sebi vec dovoljno lepu) pecinu sarenim svetlima, vestackom fontanom i
zvucnicima sa nekom glupom “turistickom” muzikom… a vodic nam je sve vreme
pokazivao razne oblike koji se naziru u stenama, medju kojima su najcesce bili
zmaj, slon, tigar i dvoje koje rade “nesto”… i dalje se pitamo na kojim je
drogama on bio!
Hrana na brodu onako, struja u sobama tek
kad se bas smracilo, sam zaliv koji se jedva video od magle, toliko prljav da
ne pozelis ni da ti motka ispadne u more, a kamoli da se (po programu) okupas…
da te dusa zaboli! Sad nam je jasno zasto nije upao medju 7 cuda, a bilo bi
cudno da jeste… Prvi put se desilo da smo se vratili sa nekog obilaska i
osecali samo kao da smo “otkacili” jednu stavku, bez nekog dubljeg utiska.
Jedino zanimljivo je bila voznja kajakom po zalivu, ali i ona je trajala
kratko.
I uprkos losem vremenu, Hanoi je imao odlicnog materijala za
fotografisanje. Dan obilaska je bio vise nego dovoljan. I kako smo culi da je Hanoi – Vientian “voznja
iz pakla” koja traje od oko 22 do 25 sati, uprkos stednji, ipak smo odlucili da
za Laos letimo avionom. Iskreno receno, posle 8 dana trcanja po Vijetnamu,
posle loseg vremena i ovolikih guzvi, jedva smo docekali da vidimo sta sledi
dalje…
Dragana
E sad je vec malo lakse i za putovanje i za
pisanje.
Vijetnam – od same granice primjecuje se razlika u odnosu na Kambodzu. Odmah se
vidi da se zivi bolje, pogotovo na selu. Kuce su “normalnije”, naselja
sredjenija, njive zelene, debela goveda…Valjda im je i priroda bila
naklonjenija pa ih je podarila sa rijekama, sa deltom
Mekonga i velikom morskom obalom… A izgleda da
su se i oni sami nekako “potrudili” i dovukli brdo fabrika raznih svjetskih
brendova! Sve ove prednosti ne ogledaju im se na licu, nekako su namrsteniji od
sirotog Kambodzanca, a mozda zato sto ih ima preko 80 miliona pa je silna guzva
i konkurencija na svakom koraku, a mozda samo tako izgledaju zbog zadebljalih
nozdrva?! Ko ce ga znati?
Bili smo u 3 tacke na rastojanju od po
petnaestak sati puta, jug, sredina i sjever …Ho Chi Minh, vjerujem poznatiji
kao Sajgon – svi smo gledali americke junacke filmove, grad koji cemo pamtiti
po dvije stvari, po “bujici” motociklista, koje moras propustiti da protutnje
da bi presao ulicu, ali ona najcesce nikad ne prestaje da tece, ili biti malo
lud i bezobrazan i zakoraciti pa nek te obilaze za centimetar ili nek te cak i
zakace malo, jer naravno niko nema ni cak ni u najavi pomisao da se zaustavi i
propusti cudnu pojavu na ulici u vidu pjesaka! Druga stvar su CUCHI tuneli
iskopani za potrebe prezivljavanja masovnih americkih oslobodilackih pohoda.
Otvor je uzak, izgleda nevjerovatno
da se i dijete moze zavuci, a kamoli vojnik sa puskom i jos po necim… Prisao
sam radi fore, cisto da vidim dal mogu da se zabodem bar do koljena… do kukova…
prodjose, ni sam ne mogu da vjerujem, propadoh citav, docekah se dupetom! Mrkli
mrak, zagusljivo, sparno… opalih 2-3 slike sa blicom da bih uopste mogao
vidjeti dje sam bio… izadjoh, jedva i oguljenih cevanica! Posle
price i filmica tek se moze skapirati nesto o tom 250 kilametarskom lavirintu!
Tri nivoa. Prvi- moze se ici savijen il na koljenima (90x70 cm) na dubini 2-3
m, drugi- mora se cetvoronoske (50-60 x 50-60 cm) na dubini 5-6m i konacno
treci- za nindza kornjace i vijetnamce na dubini 8 - 12 m dimenzija 40 x 70 cm,
iskljucivo puzanje! Kasnije smo svi, na mjestu sa prilagodjenim ulazom usli i
prosli 20tak m prvog nivoa… i izasli mokri kao da smo trcali 5km! Turiste ne
pustaju dublje, a pitanje je i da me juri strasni Amer dal bih se zabio dublje!
Odje smo vidjeli i originalne Vijetnamske skalamerije od bambusovih i metalnih
siljaka, prave klopke iz najgorih nocnih mora! Odmah sam zamislio Amera, ne
onog koji se natakao, taj je zavrsio, vec onog pored koji je to video i cuo!
Strasno, al ko im je kriv! Odusevio sam se i vodicem koji je tako socno hvalio
vijetkong i nipodastavo mrskog neprijatelja, ciji potomci su uglavnom i bili u
publici sa nama i nisu
se pravili pametni sa nekim pitanjima i komentarima!
Od vodica saznajemo da Vijetnamci misle da
su svi stranci bogati, jer dolaze avionom i dobrodusni jer ne prave svinjarije
kad se napiju i da ih zato Vijetnamke jure, a da muskarci nikad ne bi zenili
strankinju jer onda ne bi mogli da se napijaju kao svinje i leze dok zene rade!
Porez na auta je ogroman, ako ne laze, 220% pa je zbog toga veoma mali
broj ljudi moze kupiti auto i od to malo auta sto ih imaju, najzastupljeni je
Hyundai. Zemljiste je vrlo skupo, pa zato grade uske, a visoke kuce, a zasto su
neobicno sarene, nije nam rekao!
Slicno braci Kinezima i ovi su nas, uz put
od i do Tunela, svratili do nekih zgodnih mjesta za “dranje” bogatih i
dobrodusnih turista. Suveniri, voda, sladoledi po cijenama puta 3, al od nas iskusnih i sa gradskim
marketima upoznatim, nisu dobili nista! Odveli su nas u
fabriku “HANDICAP-HANDICRAFT” gdje samo sami invalidi, uglavnom vrlo mladi
zaradjuju za zivot i prave najrazlicitije suvenire. Oni su invalidi od
rodjenja, sa anomalijama na rukama i nogama, rodjeni na teritorijama koje su
ameri bombardovali / posipali “narandzastim
otrovom” kako bi unistili dzunglu, a kao “ispostavilo se” da itekako ima uticaj
na covjeka!!!
Kada smo ugledali oznaku za katedralu na
mapi grada, iznenadili smo se, kasnije smo se sve vise poceli primjecivati,
koso oko, a krst oko vrata, Isusa ili Bogorodicu
u autu… izgleda da su ih Francuzi dobro prefarbali cak 8% su Katolici. To i
nije toliko lose jer na svakom cosku mozes kupiti hljepcic :)
“Penjanje” ka sredisnjem dijelu tj ka Hoi
Anu, bilo je ugodno. Pruga prolazi kroz pirincana polja, ravnice i ponegdje uz
samu obalu. Zelenilo i seoca slicna juznjackim, jedino se groblja dosta
razlikuju. Juznjacki spomenici su poplocani keramickim plocicama, uglavnom su
ljubicasti i imaju male krovove. Ova sjevernija su slicnija nasim, mada su
izgledaju kao da je sanduk ostavljen na povrsini zemlje zabetoniran… Bilo je usamljenih
spomenika pored kuce, na njivi ili skup od nekoliko kao da svaka porodica ima
svoje malo privatno mjesto za usnule duse…
Hoi An – varosica ili kultivisanije
ribarsko selo, zahvalujuci necijoj dobroj ideji i organizaciji dospjelo je na
spiskove turista raznih debljina novcanika. Recica, dvije, 4 km od plaze… nista spec, al radi (kod
nas su oni preko magistrale predaleko od plaze!) Kuce su pretvoreno u
restorane, galerije, radnje, izgradjene su nove ogromne za hotele, sveopste
sarenilo al nekako dopadljivo. Na svakom cosku obuca i odjeca po narudzbi,
gotova za dan i to za sitne pare… Najcudnija stvar koju su mi ponudili bilo je
parce nekog “duhovnog” drveta, cini mi se Agre, kilo i koji gram ravno 712 USD!
Kazu dobro je za nesanicu, vjecno mirise, a ubija i razne kucne sitne parazite.
Naravno uzeo sam visit kartu da ih ne promasim kada dodjemo drugi put!
Po prvi put na putu odje iznajmismo i prevozno sredstvo i to biciklo,
treba se prebaciti do plaze… Plaza sa divnim sitnim pijesko, tamno sive boje,
ustalasano more, pa od tamnog pijeska izgleda kao da je muljavo…Pijeska toliko
ima da mogu napraviti kilometarski siroku plazu, po njemu nekakva travica i
kaktusi, sto samonikli sto posadjeni u “drvorede” glume ogradu. Pomislio sam da smo u Meksiku! Restorancici uz obalu
jedan do drugoga, cim te ugledaju neko istrci ka tebi da te dokopa i dovuce kod
sebe, narucis nesto on klima glavom i kaze jee, jee, kao sve je jasno i naravno
donese ti ljuto ili sa puno leda… onda ukapiras koliko je sati, cutis i jedes… lijepo
nam je bilo, al nismo vise isli, nekako nam je bilo ljepse i lakse da se
okvasimo u hotelskom bazencicu! Odje smo proveli i prvi dan Uskrsa, ne uspjesmo
im objasniti sta znaci kuvano jaje, ajde rekosmo imamo jos 2 dana, skuvacemo
nedje po jaje i ofarbati bar flomasterom...
“Ej Makedonci”, cujemo jedno vece u restoranu,
kad ono za susjednim stolom braca Yugovici, Emir i Dora sa sincicem, stigli
ravno iz Londona na mirno mjestasce da pobjegnu malo od guzve i mi ih docekasmo.
I oni vole da putuju, imaju blog… ispricali smo se i ismijali ko najrodjeniji.
Sve u svemu u Hoi Anu je bilo prijatno i zanimljivo, nesto kao mali
odmor od velegradske guzve.
Dal voz ili mozda avion, nagovara nas agentica do Hanoja,
jeftinije, skuplje, brze, ima podosta… vagaj mjeri i na kraju autobus i to zato sto
je spavaci… da vidimo i probamo to cudo! Tri reda lezista na dva sprata i dva
uska hodnika. Lezista dobro izgledaju, kao polozena zubarska stolica koja se
moze pridici skoro i u sjedeci polozaj… ali sumnjiv mi dio za noge, zatvoren,
moras se uvuci do koljena! I naravno,
moja ne mogu da stanu, vec vidim katastrofu od puta, okrecem se nekako sa
strane i zabijam, al tako ne mogu ni pet minuta, cini mi se sav utrnuh! Nekako
ljutito, al bez ikakvih ocekivanja, cisto da bi se izdrao malo na kondukterku,
koja je samo nesto komandovala pitah ima li sta duze od ovoga?! I ona ljuta,
jer smo mi zalegli na mjesta koja su nam se svidjela, a ne dje nas je ona
poslala pokaza na lozu – sarage i prosikta nesto! Totalno iznenadjen pozitivnim
odgovorom, jedva docekah da se isprovlacim do tamo, bez obzira sto je odmah
pored WC. I stvarno opruzih se skroz, noge mi malo vire u hodnik, al sam
ispravljen! Od miline smo odgledali i prvi filmic na nasem kompu… Sve je bilo
OK dok nisu
popunili i hodnik, sirotim ljudima koji su lezali i sjedjeli na njemu, kako li
je tek njima… jedan dekica je skroz doguran do mojih nogu, ledjima i vratom bas
okrenut mojim tabanima. Ne znam koga je bilo vise strah njega ili mene… par
puta, bar sam toliko osjetio, sam mu nogom lupio ili sljagu ili klempu… On je
cutao, ja se stidio i tako smo stigli do Hanoja.
Hanoj, tmurno, sipi kisica, guzva, nema
ovih iz hostela, trebali su da nas po dogovoru besplatno pokupe… Konacno posle
skoro sat, stize deckic na motoru, zaustavlja nam taksi i vodi ga do hostela,
da nas ne bi zavlacio, al o nasem trosku. I konacno nam postaje jasnan termin
sa njihovog vebsajta – Free taxi pick up! Naravno,
to smo kasnije rascistili u nasu korist. Sobica malena, osjeca se vlaga… u
cuvenoj smo “staroj cetvrti”. Cini mi se da svaka kuca i zgrada odje ima preko
100 god. Visoke i uske zgrade, nabacane jedna
na drugu, nevjerovatno uski i mracni ulazi i hodnici, vise strujjne i
telefonske zice, vise lijane, viri drvece… sve nekako lijepo za pogledati i
slikati al kako li je stanarima???
The Old Cetvrt mi izgleda kao Azija, a
vjerovatno i Indija
u malom. Po trotoarima, a bogami i po ulici,
“resotorani”, radnje, pijace, babe, djeca, kucici, pilici… sve zbrckano
zajedno, presrecu te i nude novcanicima, sarenim naocarima i satovima… pitam se
dal to iko vise kupuje, naravno tu su i cuvene
“kambodzanske” kopije knjiga… Brzo smo sve to obisli, zavirili u parkic, hramic
u kome lezi preparirana neka njihova cuvena jezerska kornjaca, od citavih 250kg
i 2.10m.
Posto nije bilo jos bog zna nekih znamenitosti uputili su nas do
zatvora, blizu je pa da pogledamo… Bilo je fantasticno strasno vidjeti kako su
i sta gospoda Francuzi radili “nevaljalim”
domacinima… Cak su i giljotinu dovukli, da ne trose metke! Uzas! Posle zatvora oboje smo bili nervozni i ljuti na sve
odvratne kolonizatore, kojima je danas sve to oprosteno!
Brze bolje smo pobjegli u Halong Bay
na dva dana i noc. Kao i u Hanoju vrijeme je bilo sranje, vidljivost nikakva,
totalna maglustina… ali rijesili smo da nam to ne pokvari uzivanje u jednom od
najinteresantnijih svjetskih zaliva. Stijene cudnih oblika, raznih velicina
vire iz vode, nekako cudnovato izgledaju, imaju imana, prst, glava, kokotovi
koji se tuku… sve po obliku… Zamisljali smo samo kako bi sve to izgledalo kada
je suncano… Povorke brodova lagano klize po
istom zadatku pecina, plutajuce ribarsko selo, kajak, prenociste i nazad. Po prvi put na putu smo upoznali gomilu ljudi, putnika sa
svih strana, razmijenili iskustva, planove,
mejlove. Ovaj put od vodica smo saznali
zasto se Vijetnamci nose duge nokte i zasto se umotavaju cak i po vrucini od
glave do pete… I jedno i drugo je znak “gospodstva” tj kad si umotan ne izgoris
i ne pocrnis, kao seljak na njivi i opet ako imas duge nokte znaci nisi seljak, nego radis nesto “gospodskije”, bar kao
tourist guide… A nama se cini da su im dugi nokti zgodni i za cackanje usuju i
drugih supljina na telu! Naravno
izgledaju odvratno!
Vijetnam za 8 dana je prava trka, ljudi
obicno ostanu toliko sedmica… nije nam je bilo lose, ali o nekom ponovnom
dolasku tipa odmor, ne bismo razmisljali… Mozda poslom, jednom, nekad, jer radi
se i gradi na svakom cosku, putevi, mostovi, hoteli, hale… kamiona i masina
vise nego automobile! Kina u malom, a imali su i Pekinsko nebo!
NesKo
