Brisel, jedna od prestonica Evrope i jedna od stanica na
povratku sa Bliskog istoka kuci. Potpuno neocekivano je utrcao u nas plan,
ustvari nije to ni bio plan, to je samo bilo prlagodjavanje putanje kriterijumu
najmanjeg utroska novca i vremena…
Uglavnom u sitne sate nasli smo se na Briselskom aerodromu i
po prvi put odspavali u nekoj od zracnih luka. Iscekivanje zore i pristojnog
vremena za izlazak medj’ ljude proslo je nekako bez veze. Spavas na pola na
prtljagu, cuvajuci ga, na pola na metalnoj klupi, kriveci vrat, cesto otvaras
oci da osmotris oko sebe, potrrazi informacije, wc, raspitas se za voz do
grada, probas da kupis karte za isti… jedno drugim ispekidano, a u sustini rano
za sve!
Sest i po sati jedva se dovuce, sa njim pocese da se dovlace
i ljudi, sve malo zivnu, pojavi se i prodavac karti za prevoz, dodje mi da ih
sve izgrlim… Prvim prevozom do zeljeznicke stanice – Jug, tako mali
grad a ima 3 stanice… Jug nam treba da se otarasimo teskog prtljaga i da na
njega zaboravimo narednih pola dana. Ovo je i prvi susret sa Evropom i njenim
cijenama koje izgledaju kao azdaje naspram nama vise nego dragih azijskih,
indijskih i africkih. Za prevoz do grada i smjestaj prtljaga negdje smo mogli
provesti 2 dana.
Od samog izlaska na ranojutarnje ulice pokrivene blagim
naoblacenjem uocava se nivo. Zgrade, tramvaji, ljudi sve je prijatno za
pogledati. Kako se blizimo centru, sve cesce moramo zastajati da bi nesto bolje
vidjeli i slikali. Ogromna “truba”, cvijecnaci, klupice, spomenik… Mali
restorancici sa laganim doruckom, osoblje pere trotoare, iznosi stolove,
stolice i reklame kredom ispisane… grad polako ozivljava, samo prijeteca kisa
kvari ugodaj.
Tako bazajuci uz pomoc mape dolazimo do trga, za mene
najljepseg na svijetu, iako smo tek na “pola puta”. Grote markt nije mnogo
velik, cetvrcast, kaldrmisan, oivicen zgradama sa zlatnim fasadama sa puno
cvijeca koje “raste” na metalnim banderama. Zgrade stisnute jedna uz drugu, vise
od trista godina, kao da zarobe, ili pak sacuvaju trg, da oko njega naprave
neprobojan zid, ali 7 ulica im kvare plan i daju trgu oduska. Fasade i da
nijesu zlatne bile bi fantasticne. Puno reljefa u drvetu i kamenu, sa
zanimljivim krovovima. Gradska palata, vitka sestogodisnjakinja, para nebo,
stilom je nalik na katedrale. Desetine figura svetaca il “cuvenih” ljudi krase
joj spoljasnje zidove, mozes da ih brojis, blenes, il se divis zatvorenih usta.
Zamisliti takvo mjesto i takve zgrade kao radne prostorije prosto je
nevjerovatno! Raditi u njima… Kasnije doznadosmo, da su i Belgijanci bili
kolonijalna sila, da su i oni Afriku zavili u crno… lako im je da se tudjim perjem
kite.
U prizemlju zgrada su restorani i slasticare sa izbacenim
terasama, sa izlozima zbog kojih ti potece vodica na usta… Divno, divno, ne bi
se odatle pomako danima, al kad se nema ni dovoljan broj sati, jednostavno
kazes idemo dalje, imamo na spisku jos X, Y, Z.
Moram javno da priznam da sam kriv sto nismo probali
belgijske cokolade! 100Eur za kilo mnogo je i da su omoti od zlata pa ti
ostaju. Mislio sam to je centar, to je cifra za turiste, kad se malo udaljimo
bice bolje! Da se razumijemo, bilo je tu i jeftinijih cokolada, onih upakovanih,
tj fabrickih, ali njih nekako i ne racunam. Stotka je za domacu proizvodnju,
mirisne, izlomljene, raznih boja, posutih raznim dodacima… Kriv sam!
Iznenadjeni smo brojem Kineza i Arapa tj. brojem radnji koje
oni drze! Skoro da nista “bijelo” ne radi kao prodavac, sve su preuzeli! Suveniri
sareni, sjajni, kicasti made in PRC naravno. Sta da se uzme za uspomenu sa
takvim backgraundom, tesko ista, tako i osta, ne stigosmo da se vratimo za cuvenog
djecacica koji piski! Doduse kupili smo kisobran, mali crn sa natpisom Brisel
il’ Belgija, kineskinja ga ne dade ni cent ispod 5Eur. Ne znam da li je jos ziv,
al prva zica mu je otpala za 5 min, sreca sto ga ne platih jeftinije…
Kuci smo zurili zbog svadbi, moja sestra Sara u cetvrtak, a
kuma Tanja u subotu. Vremena nismo imali da se sredjujemo kuci dan pred svadbu,
pa nam je rasprodaja u jednoj od “Knez Mihailovih” ulica dobro dosla. Dva, tri
sata njuskanja, svlacenja i oblacenja odlicno smo iskoristili, malo sta je
ostalo za malo vremena u Begisu.
Iako oblacan i pomalo kisovit, dan je brzo prosao, ostalo je
da pogledamo moderni simbol Brisela, Atomijum. Napravljen za Svjetsku izlozbu
jos prije vise od 50 godina i dan danas blisata i privlaci turiste. Ukupne
visine 102 m, sa devet kugli precnika po
18m, spomenik predstavlja kristalnu resetku atoma gvozdja uvecanu 165 milijardi
puta. Da imadosmo bar 65 minuta, usli bi u “atomsku fiziku”, a ovako sve ostade
na optici!
Trk do Juga po prtljag pa cak na Sjever na bus za Dortmund. Debeli vozas,
je malo prikasnio i bio umoran od voznje iz Pariza pa mu je trebala i pauza
pred nastavak puta sto nam dade vremena da se ugostimo “zidarskim obrokom” iz
obliznje radnje. Ovaj put cijene su nas prijatno iznenadile.
Briselu cu da prikljucim i Dortmund, drugu stanicu na putu kuci.
Kratka prica, a nema ni slika pa cu je samo zaheftati za gornju. Nekih 6 sati iz
Brisela, preko Ajndhovena, cuda od zelenila i cistoce, i eto nas u ponoc u kisnom i hladnom
Dortmundu. Stanica bez zgrade, nadstresnica, stolica, bez icega osim, na
asfaltu, ucrtanih mjesta za autobuse. Centralna stanica?! Autobusi za Mostar,
Caplinu… i nasi yugovici stariji i debeli sa bosanskim akcentom. Nit ih pitat
nit ne pitat jel tu nedje staje i jutarnji ekspres za aerodrom…
Sa torbuljagama se sakrismo u ulazu najblize zgrade, dok se malo
ne saberemo. Jos ranije smo odlucili da necemo da bacamo 50 eurica na 3 - 4
sata najpristupacnijeg hotela, pa ih treba trositi nekako drugacije. Mislili
smo i pravac na aerodrome da opet odkunjamo, medjutim sajt za spavace po
aerodromima kaze da ovi od ponoci do 3 ne rade, da izbacuju ljude cak i po kisi
i da se mora u obliznji McD… znaci bacanje para i za taxi.
Kisica rominja, ne ide nam se ispod strehe, al odlucismo da se
pokrenemo u nadi da cemo nabasati na neku kafanu. Sve spava, nema ni
automobilske buke, a kamo li “zive muzike”! Produzavamo dalje ka nekom parkicu
i odjednom voz, tj njegova sirena. Dortmund
Hauptbahnhof, trece zeljeznicko cvoriste Njemacke, preko 980 vozova dnevno tuda
prodefiluje. Ogromna stanica, toplo i suvo, cak i caj moze da se popije, ali
nema ni jedne jedine klupe, nema ni WC, ne znam sta je sa ovim Njemcovima?! Prosto
vjerujem, pa krenuh u lov na krstenu cekaonicu, jedan, drugi… osmi hodnik i
nista. Krenuh i na povrsinu, ka peronima i finaly nadjoh klupe. Par pijanih, tj
pijani par, nekoliko bacenih pivskih flasa i promaja. Zenska polovina para, u
dobrim cetrdesetim, koznom prsluku, i sa cudnim pogledom mi se obrati ne bili
je sponzorisao za jos jednu bocu piva, valjda da se ugrije zbog zime.
Iscoolirah je ladno, i sam se iznenadih…
Bolje ista no nista,
vratih se po Draganu, al prvo da pronadjemo toalet, opet ne vjerujem da ga
ovolika zgradurina nema… “uniformisani” nam objasnise da ima ispred zgrade
javni za 50 centi i tako slucajno nadjosmo McD i skroviste za sledecih par
sati. Dragana na engleskom, “sanker” na njemackom pa ko izdrzi vise… uglavnom
dobili smo sta smo trazili, smjestili se u cosak sa foteljama i poceli da
nocgubimo. Meni odlicno, Dragana hoce napolje, sramota je da zbog “par”
zalogaja i gutljaja, zauzimamo mjesto “citavu” noc. Ona hoce napolje na klupe,
pa maker se i smrzavala! E pa ajde ti, ja ostajem. Gologuza omladina se vraca
iz grada, pa svratila da se malo otrijezni, dernjaju se i smiju, ne daju
zaspati, al bar je toplo. Stize nam jos jedna “tura” na Draganin racun, valjda
joj “postenije” tako, no da sjedi besposlena…
To bjese peti mjesec
putovanja i peti put da smo u McD, “na muci se junaci poznaju” hvala mu, dje
cuo i ne cuo.
Na stanici za aerodrom
ekspres upoznali smo Vladimira iz Beograda, covjeka sa najukusnijom e-mail
adresom – bela vesalica! Fino smo se ispricali na razne teme i jos bi smo da ja
usred odgovora na njegovo pitanje nisam zaspao. Smijesno je bilo i Dragani i
njemu, cak i meni kad sam, grohotom probudjen ukapirao, ismijali smo se, avion
je uzletio, ja potonuo. U zadnjih 48h od Amana, preko, Akabe, Brisela,
Ajndhovena, Dortmunda, do aviona spavali smo 4-5 sati na klupama il’
sjedistima… i sanjali slatki krevet u home sweet home!
NesKo
I sasvim slucajno,”najjeftiniji“ vetar nas je bukvalno
prohujao kroz Brisel, neocekivano lep gradic. Trceci, metroom, ili kako god smo
vec umeli, za manje od 12 sati smo obisli sva znacajnija mesta. Ali svakako
najdublji (i najbolniji neprezaljeni) utisak su ostavili komadi izlomljenih
cokolada u raznim bojama, (i verovatno bozanstvenim ukusima) i po djavoljim
cenama…koje nam moj tiranin muz nije dao da kupimo,jer nase low cost putovanje
sad u Evropi i nece moci da bude tako low….Cinjenica je, odavde krece
stiskavac!!!
Jos na aerodromu nas je cika policajac na pasoskoj konroli
prestravio rekavsi nam da mi ne mozemo u EU… ja sam naravno odmah zauzela
zverski stav i spremna da se bijem maltene da dokazem da smo bili u pravu….on
je proveravao, i proveravao… i na kraju rekao da smo se dobro raspitali… HA! On
ce nama… Ne zna on s kim ima posla…
Na zalost rano jutro je svanulo oblacno i sivo, pa smo sve
one divne stare zgrade, i ulicice sa cvecem na svakom cosku videli u drugacijem
svetlu, nego kako inace jeste i moze da bude…Cini nam se da verovatno svaka
ulica ima svoju neku pricu, svoju neku galeriju,ili restoran zbog koje ljudi
bas tu dolaze… Svuda za dorucak kroasan, kafa, cedjena pomorandza, kakvo
uzivanje…Stvarno je u odnosu na sve do sada drugi svet.
I tu je na obliznjem trgu od stare katedrale Sv.Katarine
zapocelo nase interesovanje i na neki nacin divljenje tim velelepnim i
misticnim gradjevinama. Prvi put smo malo detaljnije zavirili, zagledali u
svaki cosak… raspravljali o razlikama sa nasom crkvom ,samo onim ociglednijim,
jer vise o tome ni sami ne znamo..
Videli smo, na zalost, samo na razglednicama kako za neke
praznike prekriju cvecem celu povrsinu GROTE MARKTA… stvarno deluje kao neki
san… Ja sam mislila da su Kinezi carevi u tome, ali ovo je prevazislo svaku
granicu ocekivanog.
U blizini tog predivnog trga, nalazi se najpoznatiji
briselski landmark, MANNEKEN PIS, bronzana statua fontanica malog golishavog
decaka koji piski. Otkud on bas tu i u takvom polozaju, niko tacno ne zna… ali
postoje razne legende o tome… Neke kazu da je jedan decak davno, davno time
spasao grad i kreljev dvorac, ugasivsi vatru koju je neprijatelj zalozio…Dok
druge navode kako je nekakav bogati trgovac izgubio dete u guzvi na marketu, a
zatim uzbunio citav grad da se nadje decak… na kraju su ga nasli kako u nekom
coskicu piski… pa je taj trgovac dao da se napravi statua da se ovekoveci taj
srecan momenat. Ranije je bila tu kamena statua jos iz 14. veka, ali je
zamenjena ovom bronzano u 17. veku.. Sve u svemu, mnogo je simpatican!
Zanimljivo je to da mu oblace razna odelca vec godinama, pa do sada ima vec
nekoliko stotina kostima koji su izlozeni u gradskom muzeju.
Imali smo srece, dan se razvedrio, pa smo uspeli da vidimo
Brisel i malo suncem obasjan. Svakako je jasno da je nije bilo dovoljno vremena
da bi se doziveo grad… na bilo koji nacin… toliko restorancica, i parkova, i
katedralica… nismo cak probali ni njihove cuvene waffles (nesto kao bakin kolac)
sa raznim kremovima preko…Ovaj put, Brisel pamtimo vise po stvarima koje nismo
uradili! Ali bili smo toliko uzbudjeni sto idemo kuci posle toliko dugo
vremena, da nam nista nije smetalo… cak ni klosarenje po aerodromima, i raznim
stanicama koje je prethodilo i sledilo.
Dragana
